„Mnogo mi se namučio Braca“, kaže njegova majka Vinka Perošević u Crkvi Svetog cara Uroša Nemanjića u Uroševcu. Njen sin je iznad svega voleo svoj grad i njegove ljude i čini se da je tako nadomeštao mnogo problema koji su ga pritiskali. Sećanje na tog bistrog i duhovitog ekonomistu, 25 godina nakon rata, živa je slika grada Uroševca, jedne darovite generacije i svih onih koji su izbegli nakon rata 1999. godine.
Prekuče je bila slava, praznik Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, i na njoj je oživeo grad u kom nema nijednog srpskog stanovnika. Poslednje je odneo pogrom 17. marta 2004. godine. Svi ovde imaju potrebu da obnove svoj izgubljeni život. Liturgija i službe nisu kao u drugim hramovima, reč je o potrazi za poznatim licima, za sećanjima, za susretima kojih nema već decenijama.
„Molim vas da bude malo tišine, služba je u toku“, glasno upozorava sveštenik Trajko Vlajković. Ali žamor u prepunoj crkvi krene sam od sebe, zagrle se rođaci, prijatelji, izbeglice i tu ne zadržavaju ni osmeh ni suze. Sveštenik Trajko je aktivni mladi čovek, željan pastve na službama. Usamljen i izolovan, našao je način da ignoriše mržnju i da neprestano priziva u svoj hram u čijem se dvorištu nalazi i jedna uroševačka džamija.
„Ne odustajte od molitve za neprijatelje“, naglašava u besedi njegov kolega sveštenik iz Prištine Staniša Arsić. Broj vernika u njegovoj prištinskoj parohiji sveden je na minimum, pa izgleda kao da su se u Uroševcu sreli usamljeni sveštenici kosovskih gradova, koji čekaju svoj narod. Srbi, uprkos strahovima, poratnim ubistvima i otmicama, uzurpaciji imovine, kao i svakodnevnim tenzijama i hapšenjima dolaze u svoj hram, kao u jedinu vezu sa svojim bivšim životom. Dva autobusa iz centralne Srbije dovode raseljene i goste da ugrabe nešto od ovdašnje ulice, groblja ili pogleda na terasu na kojoj su nekada živeli, sa njima je gotovo uvek i Milenko Dželetović, monasi iz manastira Draganac, sveštenici iz Kosovskog Pomoravlja…
„Moram da odem do groblja, tamo mi je muž“, kaže Svetlana Živković, dok iza nje na ivici trotoara ostaju ljudi koji nemaju gde da odu. Bela plastična trafika i u njoj kosovski policajci koji čuvaju hram razdvajaju dva sveta: jedan što se ovde pojavljuje samo na prekjučerašnji dan i drugi koji živi kao da se ništa nije dogodilo i kao da svi ovi ljudi nisu ugrađeni u temelje Uroševca.
Izbegli Srbi koji dolaze iz Štrpca, Gračanice i okolnih sela stavljaju crvene ruže na prestonu ikonu, svečani stubići vode do nje, a na zidovima ovog prepunog hrama čitaju se zapisi priložnika što su darivali svetinju koja je prošle godine napunila 90 godina: Šoševići rodom iz Srecke uradili su električne instalacije, a Tomovići iz Buzovika darivali su fresku Svetog arhangela Mihaila, koju je živopisao Janko Kuzmanović iz Galičnika.
„Idemo svi u crkvu da se fotografišemo“, zove sveštenik Trajko pošto se uverio da su svi nahranjeni i ugošćeni. Zove domaćine slave, Ivana Markovića iz Čaglavice, Bobana Stevanovića iz Gornje Gušterice, Aleksandra Čolića iz Gračanice i Jelenu Miljković iz Gračanice, da im ukaže poštovanje i da ih što duže zadrži u crkvi u kojoj je on najčešće sam. Usamljenost njega i njegove porodice, izolovanost hrama cara Uroša, izbeglištvo Srba i odsustvo grada nisu prekinuli ideju da se na ovom ostrvu slobode može sačuvati duh povratka i obnove. Jedino se ovde, u intimi grada i hrama, može ispovediti svaka muka posle koje život ima smisla, napisao je Živojin Rakočević za Politiku.
