Nije lako pisati o ovoj neobičnoj knjizi, a nije je lako ni čitati, mada bih je čitaocima od srca preporučila. Iako poeziju generalno ne treba čitati u jednom dahu, od korice do korice, sa ovom zbirkom zaista treba biti obazriv i dozirano je čitati. Mnogim ćete biti šokirani, jer se lepa književnost tradicionalno ograđuje od ne tako lepih tema. Kada šok nakon prvog čitanja prođe, preporučila bih da istu pesmu opet pročitate. I opet, nakon nekog vremena. Slike koje vam ostanu neizbrisivo urezane u pamćenju pri prvom čitanju, koje vas obuzmu i kojih teško uspevate da se oslobodite, ne dozvoljavaju da odmah uvidite dubinu pesme i erudiciju autora, „bubnjevi apokalipse“ vam još dugo odzvanjaju u ušima, jednostavno ste prožeti emocijom koju ne možete verbalizovati, i potrebno je zagrebati ispod sarkazma, ironije, provokacije i cinizma, nekad i ispod vulgarnog i naizgled banalnog, što prvo upada u oči, da biste dokučili pesmu.
Ova prva Dunđerinova zbirka pesama, koje je dosad objavljivao pojedinačno u časopisima, motivski se pre svega oslanja na Kosovo (i Metohiju, negde dopisanu na marginama, negde precrtanu), Kosovku, Vojvodinu, pravoslavlje, ljubav, (ne)slobodu, pitanje cenzure i autocenzure, i na unutrašnji košmar malog čoveka obuzetog egzistencijalnim užasom i teskobom današnjice na jednom specifičnom prostoru, čoveka okruženog mitom i različitim interpretacijama termina de iure i de facto, u vremenu kad sve „manje boli / Gračanica“.
Autoru je dosta paradne i prigodne rodoljubive poezije, navodi da „sad nam je pesma / znojava, paklena“, „iz inata i prkosa“, dajući time jedno drugačije, leksikom i metaforama novo, hologramsko i netradicionalno, a opet suštinski tradicionalno viđenje Kosova. Njegovo Kosovo je i distopijsko, postapokaliptično i virtuelno, usred Trećeg svetskog rada o kom polemiše sa Darinkom Jevrić; tu, po ko zna koji put u istoriji, „košmarom odišu ugarci krvavi“, ali i dalje je srž srpskog bića i identiteta, iako ga autor posmatra i kroz perspektivu kriminalaca, belog praha, jahti i lakih devojaka, nažalost bolnih i ružnih momenata koji u javnom diskursu svojom frekventnošću potiskuju ono što Kosovo svojom suštinom jeste. Baviti se umetnošću danas znači isprovocirati pažnju i ukazati na glavne i suštinske probleme koje uopšte nije lako ni izreći ni čuti, naročito kada je u pitanju iskorak iz tradicionalnog srpskog viđenja i poimanja Kosova, pogotovo danas. Autor smatra da je morao da provede deceniju živeći na Kosovu da bi ga bolje razumeo i odmakao se od svoje ranije možda i nacionalnije i isključivije retorike, možda i previše akademske, jer Kosovo treba živeti. Nakon te decenije i svoju Vojvodinu vidi na drugačiji način, dublje i jezgrovitije, ravničarskosartrovski.
Miloša Crnjanskog, sa kojim se autor donekle poistovećuje i sa kojim polemiše u prvom delu svoje knjige, pod nazivom „Crnjanski na Kosovu“, autor vidi kao „trostrukog autsajdera“ – literarnog, čija dela niko nije želeo da objavi u jednom periodu, društvenog autsajdera koji nije mogao da se uklopi ni u jedan društveni sistem tadašnjice, i kao egzistencijalnog autsajdera, i u filozofskom i materijalnom smislu, što, koliko god loše bilo, smatra divnom pozicijom umetnika, iako je svuda stranac i čovek bez egzila. Jedan od recenzenata je lepo primetio da Dunđerin peva svoj Dnevnik o Čarnojeviću, jer o Kosovu se lepše peva nego priča, i da, poput Crnjanskog, nema gde da pobegne osim u poeziju.
Sam naslov knjige je specifičan – iako knjiga prvobitno nije trebalo da ga ima uopšte (što bibliotekari smatraju nedopustivim), u grafičkom poigravanju sa pitanjem (auto)cenzure, originalni naslov knjige je zapravo u potpunosti precrtan flomasterom, ispod čega stoji, kao napomena, „Promeniti naslov“, što je i postao naslov ove zbirke poezije jer prvobitni ne vidimo, i možemo sami da ga dopišemo. Mnogo toga je takođe ostavljeno čitaocima da sami dopišu, da obrisano uzmu u obzir, ili da tumače tekst dopisan na marginama, zbog kog knjiga (namerno) deluje kao delo u nastajanju i što je jedna od njenih najvećih specifičnosti.
Nesloboda vremena i mesta nastanka knjige (tokom kovida 2020. godine u Kosovoskoj Mitrovici) svakako su uticali na egzistencijalni užas i apokaliptične, grozničave slike prisutne u Dunđerinovim stihovima. Ipak, knjiga je nekoliko godina čekala pravi trenutak da ugleda svetlost dana u novom ruhu, u saradnji sa kreativnim timom PKC „Akvarijus“ i uz grafička rešenja Miljane Dunđerin, jer autor tradicionalni način predstavljanja poezije u knjizi – samo slova ispod naslova na belom papiru – smatra mrtvim, i veruje da moderno doba zahteva i dinamičniji dizajn samog teksta, što ovoj poeziji, pored vizuelnog momenta, dodatno daje dubinu, slojevitost i mogućnost interpretacije iz različitih perspektiva.
Pre nego što sam pročitala knjigu, autor mi je rekao da se nada da će mi se ona ili skroz dopasti, ili da mi se uopšte neće dopasti. Svakako je u pitanju delo pred kojim ne možete ostati ravnodušni, bilo da su u pitanju pesme o Kosovu, Vojvodini, svetoj ljubavi (ljubavi sveta?) ili pesme prožete pravoslavnim motivima, o kojima je u ovom prikazu bilo nezasluženo malo reči. Dunđerin je autor i antologije srpske književnosti na Kosovu i Metohiji od 2000. do 2020. godine, i dobar poznavalac i kritičar iste. U ovoj zbirci poezije ga vidimo razotkrivenog kao autora, vojvođanskog, a kosovskometohijskog pesnika iz sledeće dekade, koji je oslonjen na poeziju prethodnika suštinski, patrotizmom i pravoslavljem, iako je umnogome drugačiji stilom, temama, motivima, stihom, pa i antijunacima svoje poezije i dizajnom same knjige. Specifičnost u odnosu na antologijske kosovskometohijske autore do 2020. predstavlja i sam trenutni sociopolitički kontekst nikad manje slobodne Mitrovice koja nikako da se oporavi od kovida i drugih trauma, koje se smenjuju toliko brzo da ne može da ih isprocesuira, u grozničavom trenutku koji će poezija dokučiti pre nego racio. Verujem da sve ovo Dunđerinovoj „Lirici Itake“ daje specifičnost i svežinu kakve dosad nije bilo u književnosti na Kosovu i Metohiji, a verovatno ni šire u srpskoj književnosti.
O knjizi su sinoć, pored autora, govorili Novica Sovrlić, predsednik Društva književnika Kosova i Metohije, koje je izdavač ove knjige, i recenzenti Žarko Milenković, Živojin Rakočević i Ivana Vanovac, koja je bila i moderator programa.
