Pre dvadeset četiri godine dan je bio sunčan i u konvoju od šest autobusa koji se kretao pod velikom vojničkom pratnjom bili su starci, deca, studenti, čitave porodice željne svoga zavičaja. Mnogi su dolazili na zadušnice. Sestre Jelena i Mirjana Dragović išle su svojim roditeljima i nisu ni slutile da će im to biti poslednje zajedničko putovanje. Eksploziv postavljen ispod puta aktiviran je u trenutku prolaska njihovog autobusa i sve se pretvorilo u klupko izgužvanog gvožđa i ljudske krvi. Jelena je teško ranjena i kasnije će na grobu svoje sestre zapisati: „Moje srce kuca, ali krv je stala”. Njeno lice i lice njene majke od tada su spomenici bola – svuda i u svakom trenutku.
„Čini mi se da je uzaludno govoriti o pravdi posle toliko godina i neuspešnih pokušaja da je dobijemo, ne samo za Livadice već i za sve srpske žrtve na Kosovu i Metohiji. Moj otac je umro, pravdu nije dočekao. Hoćemo li je mi dočekati, veliko je pitanje – ipak, pravdi se nadamo”, rekla je Jelena Dragović novinarskim ekipama. Neki od njih su tog dana bili na mestu zločina. Siniša Kostić je bio novinar tek nekoliko meseci, imao je 21 godinu kada se u Livadicama, gotovo kao dete, sudario sa razmerama dobro organizovanog terorističkog napada. „Pamtim razbacane stvari, i sve sam nekako video izdaleka. Kasnije smo u Gračanici čekali putnike iz ostalih autobusa koje su helikopterima prevozili”, govori Kostić, i danas novinar i danas sa istim pitanjem: „Kako bez pravde i istine?”
Na prostoru premreženom vojskama, policijom i tajnim službama najvećih svetskih sila, pravda, istraga, i sud i suđenje sveli su se na jedan jedini opušak cigarete. Taj opušak ugurao je u pukotinu panja na kom je sedeo, dok je čekao autobus „Niš ekspresa”, Fljorim Ejupi. On je bio deo dobro organizovane i obučene grupe koja je ubila dvanaest ljudi u Livadicama i teško ranila desetine koje su bile u autobusu. On je krao po Nemačkoj, pa su njegov DNK imali u bazi podataka i tako su ga pronašli daleko od Kosova. On je uhapšen i odveden u američku bazu „Bondstil” kod Uroševca i jedini je čovek koji je uspeo odatle da pobegne. On je osuđen na 40 godina zatvora, on je osedeo od susreta sa žrtvama, on je od strane Euleks pravosuđa oslobođen svih optužbi, jer je tog dana u Livadicama – prema sopstvenom svedočenju – samo šetao i uživao u prirodi. On je slobodan čovek, on je živ.
„Svaki put se na današnji dan pitam šta radi Fljorim Ejupi. Da li je sa porodicom, da li loži vatru u svom domu”, ponavlja iz godine u godinu Gorica Šćepanović, koja je imala sreće jer je preživela. Istražni organi Kfora i Unmika krili su broj žrtava jer se prema nekim pravilima u terorističke napade ne ubrajaju oni sa manje od devet žrtava. Zato se odugovlačilo sa objavljivanjem imena i broja stradalih. Mnogo toga se izgubilo u vremenu, mnogih ljudi više nema, ali osećaj nepravde duboko živi među Srbima.
„Međunarodna zajednica ćuti, ćuti i kosovska policija, ali mi ne smemo da ćutimo. Svake godine ćemo se okupljati i sećati se nevino stradalih. Ovaj zločin je ostao duboko urezan u našu svest”, rekla je posle parastosa u Crkvi Svete Petke u Lapljem Selu predsednica opštine Gračanica Ljiljana Šubarić. Kulturno-prosvetna zajednica i Eparhija raško-prizrenska se brinu da se Livadice ne zaborave i one su postale deo kolektivnog sećanja. Književnik Ratko Popović je u svojim pesmama sačuvao te trenutke zla, ali što se pravde tiče, smatra da je: „Naš vapaj ostao uzaludan”.
Ko može da razume zgrčeno lice sestre i majke, ko shvata prirodu trpljenja kosovskih Srba, zašto njihova žrtva ne može da se vidi? Kakva je to sila koja odlučuje da njihov život vredi manje. Jedan stranac, Kanađanin Edvard Tavil, suočen sa razmerama nesreće, nepravde i bola, napravio je spomen-obeležje sa imenima žrtava. Nisu mu dali da ga postavi u Livadicama.
Slike nepravde žive u pojedincima, kao što u kolektivnoj svesti ovog podneblja živi slika na kojoj su Nenad Stojanović, Milinko Kragović, Lazar Milkić, Dragan Vukotić, Sunčica Pejčić, Živana Tokić, Slobodan Stojanović, Mirjana Dragović, Veljko Stakić, Njegoš, Snežana i dvogodišnji Danilo, cela porodica Cokić – svi u sanducima ispred Manastira Gračanice. Najlepša srpska svetinja je videla, u svojih sedam vekova postojanja, i dobro i zlo – ali se zna da je, posle masakra u Livadicama, ovo najtužnija slika Gračanice.
Tekst je provobitno objavljen u Politici.
