Borba protiv zaborava i nekažnjivosti je iskreni čin otpora strahu i zaštita za medijske profesionalce. I važno je, čak iako je prošlo skoro tri decenije ili tačno 27 godina od zločina.
„Ranko se tog jutra obukao i otišao na posao. Od tada ga tražim”, možda hiljadu puta je ponovila Snežana Perenić, supruga Ranka Perenića.
Ekipa Radio Prištine, Perenić iz Lipljana i Đuro Slavuj iz Dvora na Uni, 21. avgusta 1998. godine, otišli su u manastir Svetih Vrača u Zočištu da izveštavaju o povratku otetih monaha. Od tada se vode kao nestali.
Posle rata, odgovornost za istrage preuzele su međunarodne misije – najpre UNMIK, a zatim EULEKS.
Do 2017. bio je potpuni zid ćutanja, a onda je iznenada, Snežani Perenić stiglo pismo koje je do njene adrese putovalo četiri godine – istraga je zatvorena – “zbog apsolutnog nedostatka dokaza povodom toga šta se dogodilo”.
Šon Berns, bivši šef američke posmatračke misije na Kosovu (KDOM) ispričao je da svaki puta kada su obilazili teren, komandante OVK pitali za nestalu ekipu Radio Prištine.
“Nikada nismo dobili zadovljavajući odgovor”, podvukao je.
Ni u ovom, ni u još 15 slučajeva ubijenih i nestalih novinara na Kosovu od 1998. do 2005. godine počinioci nikada nisu otkriveni, niti je obelodanjena bilo kakva zvačina informacija o sudbini otetih novinara, bilo Srba ili Albanaca.
Samo je u jednom slučaju vođen postupak, za ubistvo profesora i prevodioca Šabana Hotija, koji je zarobljen kao deo ruske novinarske ekipe. Počinilac je procesuiran u okviru šireg procesa pred Haškim tribunalom (ICTY).
Mesec dana pre nestanka Ranka Perenića i Đure Slavuja, novinar Ismailj Berbatovci nestao je 23. jula 1998. godine, kada je otišao na novinarski zadatak.
Novinar Afrim Malići, ubijen je 2. decembra 1998. godine u Prištini. Mesec dana kasnije, novinar i šef Kosovskog informativnog centra (KIC) Enver Maljoku ubijen je 11. januara 1999. godine.
Dopisnik dnevnog lista „Politika“ i novinar „Jedinstva“ iz Prištine, Ljubomir Knežević, nestao je 6. maja 1999. u Vučitrnu, kada se vraćao radnog zadatka. Dvojica novinara nemačkog „Šterna“ Gabrijel Griner, Folker Kremer i prevodilac Senolj Aljiti ubijeni su 13. juna 1999. godine kod Prizrena.
Novinar Medija ekšn internešenal Aleksandar Simović Sima kidnapovan je 21. avgusta 1999 u Prištini, a potom ubijen. Urednik u RTV Priština, Krist Gegaj, ubijen je 12. septembra 1999. godine u Istoku.
Fotoreporter Momir Stokuća, ubijen je 21. septembra 1999. godine u Prištini. Novinar srpske redakcije Radio Kosova, Marjan Melonaši nestao je 9. septembra 2000. godine u Prištini.
Novinar “Rilindje”, Šefki Popova, ubijen je 10. septembra 2000. godine u Vučitrnu. Novinar lista „Bota sot“, Džemailj Mustafa ubijen je 23. novembra 2000. godine u Prištini. Novinar lista „Bota sot“, Bekim Kastrati, ubijen je 19. oktobra 2001. godine kod Prištine. Na novinara i kolumnistu lista „Bota sot“, Bardulja Ajetija, izvršen atentat 3. juna 2005. godine kod Gnjilana, a preminuo je 25. juna 2005. godine u Italiji.
Takođe, ekipa Tanjuga, novinar Nebojša Radošević i fotograf Vladimir Dobričić, kidnapovani na radnom zadatku 18. oktobra 1998. godine kod Prištine. Oni su pušteni 41 dan kasnije. Ipak, za taj zločin, njihovo kidnapovanje, niko nije odgovarao.
Međunarodne misije, države i vlade izneverile su međunarodno pravo i sve rezolucije i direktive koje štite život i slobodnu reč. Niti su zaštitile medijske profesionalce, niti su uložile neophodan napor da pronađu počinioce i kazne zločince.
Novinari su nastavili da se bore
Na predlog Udruženja novinara Srbije, Evropska federacija novinara (EFJ) usvojila je tri rezolucije, na godišnjim skupštinama u Lisabonu – 2018, Zagrebu – 2021. i Prištni -2024, kojima se traži hitna istraga ovih zločina i zahteva formiranje Međunarodne komisije eksperata. U međuvremenu, povodom Dana borbe protiv nekažnjivosti nad novinarima, Međunarodna federacija novinara (IFJ) je 2021, poslala pismo kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju, tražeći hitne istrage i odgovornost.
Sve je udarilo u jezivi zid tišine
Zahtevajući pravdu, od 2012. godine Udruženje novinara Srbije (UNS) je devet puta postavljao spomen-ploču kod Orahovca, između Zočišta i Velike Hoče, na mestu gde su otete njihove kolege. Na ploči, na srpskom i albanskom jeziku piše: „Ovde su 21. avgusta 1998. oteti naši novinari. Tražimo ih.“
Ploča je osam puta rušena. Devet put je postavljena maja 2022. godine. Tek jednom je je kosovska policija pronašla krivca koji je izjavio da je počinjeno delo etnički motivisano. Priznao je da je ploču iščupao bagerom i objasnio svoje protive. Kažnjen je sa 200 evra.
Tačno je da je prošlo toliko vremena da bi svako mogao da kaže vreme je da se odustane, jer nade nema, ispričao je Živojin Rakočević, predsednik Udruženja novinara Srbije i dodao:
“Nestale su dve nevine žrtve, dva profesionalca, dva čoveka koji su postali simbol stradalih novinara i u njih, njihovu sudbinu, uključeno je sedamnaest ubijenih i otetih naših kolega. Nada postoji, jer ne može nestati čovek, a samim tim ne može nestati potreba za pravdom, i tako će biti dok postojimo i dok ove profesije ima“.
Držeči simbolično pano “Vratite nam naše kolege” i ovog 21. avgusta okupili su se novinari i članovi porodice da pošalju poruku da nisu zaboravili. Da se nisu predali i da nade još ima, makar delovala ofucano i jeftino.
„Zavera ćutanja pokazuje da su zlikovci i daje ovde, da nas posmatraju i prate“, podvukao je tada Rakočević.
Dokle god ne zaboravimo, ima nade da nekažnjivost neće pobediti. Ima šanse za nas kao profesiju.
