A upravo jedan takav savez, sklopljen pre skoro godinu dana između Prištine, Tirane i Zagreba, državni vrh Srbije je ovih dana ponovo označio kao nešto zabrinjavajuće, a takođe je još jednom apostrofirana i uloga Turske u regionu. Bezbednosni stručnjaci nemaju dileme – regionalna bezbednosna arhitektura se menja i Srbija bi, iako vojno neutralna, morala da razmišlja o jačim savezništvima sa evropskim zemljama, sa kojima je najpre veže geografija.
Zasedanje nakon dešavanja u Venecueli
Državni vrh Srbije je pre nekoliko dana, nakon dešavanja u Venecueli, održao sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, posle koje je predsednik Aleksandar Vučić izjavio da naša država ima složenu i kompleksnu poziciju u regionu jugoistočne Evrope, dodajući da najviše zabrinjava dalje naoružavanje Prištine, dok je za savez Prištine, Zagreba i Tirane rekao da predstavlja “posebnu pretnju bezbednosti, teritorijalnom integritetu i suverenitetu”.
“Nas posebno zabrinjava dalje, suprotno Povelji UN, naoružavanje Prištine. Rezolucija 1244 je suspendovana de fakto, iako nije de jure, de fakto je suspendovana od strane velikih zapadnih sila i pojedinih regionalnih igrača, kao što je Turska. Ubrzano naoružavaju Prištinu, a posebnu pretnju bezbednosti, teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije predstavlja alijansa ili novostvoreni savez Prištine, Tirane i Zagreba, koji uključuje i zajedničku izradu kompleksnih borbenih sistema od vozila četiri puta četiri do ideje za snažnija oruđa i oružje u budućnosti”, kazao je Vučić.
Naveo je da Srbija to sa pažnjom prati i ne samo da prati, već se priprema za odbranu od onih koji već otvoreno, a ne prikriveno, upućuju pretnje našoj zemlji.
“Verujemo da će naša snaga biti dovoljan faktor i da ćemo ono što nam je prvi cilj koji smo zadali sebi, a to je očuvanje mira i stabilnosti u Srbiji, uspeti i umeti da ostvarimo”, istakao je Vučić.
Navodeći da je država svesna složenosti i kompleksnosti pozicije koju naša zemlja ima u regionu jugoistočne Evrope, Vučić je kazao da će ta komplikovanost i kompleksnost naše pozicije biti izraženija, posebno imajući u vidu činjenicu da se ruši stari poredak u svetu i da više nikakva pravila ne važe.
Vojni sporazum između Kosova, Hrvatske i Albanije parafiran je, podsetimo, marta prošle godine, a cilj ovog trojnog dogovora je, kako je tada saopšteno, jačanje saradnje u izgradnji odbrambenih kapaciteta i odbrambene industrije, povećanje interoperabilnosti kroz obrazovanje, obuku i vežbe, suzbijanje hibridnih pretnji i jačanje strateške otpornosti, pružajući punu podršku evroatlantskim i regionalnim odbrambenim integracijama. Tri strane su ubrzo započele i proces zajedničke nabavke oružja od Sjedinjenih Američkih Država. Stvaranje ovog saveza naišlo je, očekivano, na oštre reakcije iz Beograda – tražena su dodatna objašnjenja od Hrvatske i Albanije, koje su inače članice NATO, ocenjeno je i da ovakav potez “narušava stabilnost”, da je “provokativan i protivan pravu”.
“Više za unutrašnju upotrebu”
Konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti Nikola Lunić kaže za NIN da je skeptičan prema vojnom savezu Prištine, Zagreba i Tirane, jer on nije formalizovan u smislu čvrstih obligacija već je više reakcija na trenutnu regionalnu situaciju, gde trenutno postoji veliko nepoverenje. Prema njegovim rečima, “njihova zajednička deklaracija ne stvara nikakve nove međunarodne ili bilateralne pravne obaveze između zemalja potpisnica, niti utiče na postojeće obaveze sa drugim državama, što je sve jasno navedeno”. On smatra da se ova priča na svim stranama najviše koristi za unutrašnjo-političke svrhe, a navodi i podatak da svi oni zajedno imaju manji vojni budžet od Srbije.
„Ne treba, dakle, da se upoređujemo sa Prištinom, Zagrebom ili Tiranom. Mi moramo da sagledavamo i analiziramo kakvi su geopolitički interesi velikih sila na Balkanu. Ukoliko te velike sile žele neke balkanske zemlje da zloupotrebe za postizanje nekih svojih interesa ovde, onda to moramo na vreme preduprediti i stvarati čvrsta savezništva. Ali, svedoci smo da naša spoljna politika i dalje luta u nekakvim iluzijama o bratskoj ljubavi umesto da formira pouzdana savezništva koja su u ovakvoj globalnoj situaciji ultimativno potrebna. Tako nešto Srbija u ovom trenutku može dobiti isključivo kroz NATO, dok će sutra to već biti pitanje – možda kroz neku drugu vrstu evropske kolektivne bezbednosti. Srbiji je, sasvim sigurno, mesto među evropskim zemljama, sa kojima pre svega deli istu geografiju i, samim tim, istu sudbinu. Naglašavam da naše Ministarstvo spoljnih poslova ne treba u svojim saopštenjima da se žali na izolaciju u kontekstu regionalne kolektivne bezbednosti, jer smo tu bezbednosnu marginalizaciju sami kreirali neodrživim konceptom vojne neutralnosti. To ministarstvo treba da nam kreira Strategiju spoljne politike ,koja bi našem narodu predstavljala svetionik nacionalnih vrednosti i stalno ukazivala gde idemo, sa kim i zašto“, kaže Lunić.
Kakve su namere Turske u regionu?
U priči u vezi sa političkim i bezbednosnim dešavanjima u regionu, posebno u poslednje vreme, nezaobilazna je uloga Turske. U prethodnom periodu su najviše pažnje privukla dva slučaja. Najpre je Ankara jesenas isporučila Kosovu hiljade dronova kamikaza “Skajdager”, na šta je zvanični Beograd reagovao veoma oštro, iako je državni vrh godinama unazad potencirao dobre odnose i prijateljstvo između Srbije i Turske, te njenih lidera Aleksandra Vučića i Redžepa Tajipa Erdogana.
“Užasnut sam ponašanjem Turske i brutalnim kršenjem Povelje UN i Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244, kao i nastavkom naoružavanja prištinskih vlasti. Sada je potpuno jasno da Turska ne želi stabilnost Zapadnog Balkana i da ponovo sanja obnovu Otomanske imperije. Srbija je mala zemlja, ali smo dobro razumeli poruku”, naveo je predsednik Vučić nakon pomenute turske isporuke dronova Prištini.
