Prvi deo analize bavi se medijima u Srbiji. Vorgučić je, kako je kazao, uočio određene anomalije nastale posebno poslednjih desetak godina u medijima u Srbiji.
Veliki broj medija, uglavnom sa nacionalnom frekvencijom, uključujući i Javni servis, protežiraju stranku na vlasti njihovi izvori finansiranja su privatni, javni, kroz fondove na lokalnom nivou, opštinski, na republičkom nivou. Sa druge strane, postoje i mediji koji uglavnom imaju izvore privatnog finansiranja, naveo je Vorgučić.
„Međutim, kod tih medija je karakteristično da su se oni opredelili da u svom izveštavanju budu nezavisni, odnosno da prikažu obe strane“, objasnio je.
Ali ono što se ispostavilo kao nedostatak je da oni ne mogu da prikažu stranu vlasti.
„Jer se predstavnici vlasti na njihove pozive za učešću u emisijama, debatama – ne odazivaju, dok kada se na pres konferencijama upućuju pitanja predstavnicima vlasti, oni direktno ili indirektno targetiraju predstavnike tih medija, novinare“, dodao je.
„Ti mediji hteli ili ne, u svom izveštavanju imaju pretežno jednu stranu, a to je strana opozicije u Srbiji, čiji se predstavnici odazivaju pozivima za gostovanje, intervjuima, daju izjave i onda stičete utisak da je to informisanje kojem fali druga strana. Međutim, ono što sam takođe zaključio je da je izgleda intencija vlasti bila da stvore takvu sliku“.
Govoreći o delu analize o srpskoj medijskoj sceni na Kosovu, naveo je da postoje određene sličnosti:
„One medije koje direktno ili indirektno finansira vladajuća stranka u Srbiji ili direktno Vlada Srbije, to je nekolicina medija okupljenih oko Mreže Most, onda Kosovo onlajn, koji je direktno eksponent te politike na Kosovu. I sa druge strane, imamo RTK2, koju finansira Skupština Kosova, a većinski (za srpsku zajednicu) u kosovskoj skupštini bar dok nisu zamrzli svoj status, su predstavnici Srpske liste, tako da kao što Samoopredeljenje sa jedne strane ima svoju medijsku igračku u rukama, to je RTK1, tako i Srpska lista ima RTK2 i tu izostaje takođe objektivno informisanje i predstavljanje“.
Ali, za razliku od Srbije, na Kosovu nema srpskih medija koji su u vlasništvu privatnih korporacija, već su to privatni mediji koji funkcionišu po principu nevladinih organizacija:
„Dakle, pišu projekte, traže sredstva za grantove od međunarodnih vladinih i nevladinih organizacija pre svega, a skoro uopšte ili minimalno traže od kosovskih fondova koji su praktično nepostojeći ili od srpskih fondova koji su minorni i minimalni i koji su takođe partijski kontrolisani“.
„Tako da taj deo medija, ako se gleda kroz izvore finansiranja, ima mogućnosti ukoliko uredništvo tako odluči da bude nezavisno, a sa druge strane i taj spektar donatora koji nudi grantove zahteva da odnos tih medija bude profesionalan, da postoji druga strana, da postoji izbalansirano informisanje i da jednostavno to budu profesionalni, nezavisni mediji“, dodao je on.
U kontekstu vlasništva, Vorgučić je objasnio da Kosovo onlajn odudara od drugih srpskih medija na Kosovu.
„Na neki način spada u jednu posebnu grupu. Koliko mi je poznato, oni su, 2019. godine pokrenuti i imaju registraciju pod istim imenom i u Srbiji i na Kosovu i vlasnik ove grupacije, Ivan Jakšić, je bio i u Kancelariji za Kosovo i Metohiju svojevremeno, sada je takođe viđan sa Markom Đurićem, verovatno je u Ministarstvu inostranih poslova, a on se vodi kao direktor i glavni odgovorni urednik portala Kosovo onlajn. U izveštavanju se vidi da je to medij koji naginje vlastima u Srbiji“.
Analiza se takođe bavi proizvodnjom sadržaja srpskih medija na Kosovu. Ovi mediji po pravilu proizvode informativni sadržaj u vidu priloga, emisija, podkasta, kraćih dokumentarnih formi, ali ne i zabavan sadržaj.
Vorgučić je objasnio da je ekonomska situacija na Kosovu, pre svega u srpskim sredinama u mnogome drugačija nego u Srbiji, gde ipak postoji medijski biznis i ozbiljne produkcije koje se bave proizvodnjom zabavnih programa, dokumentarnih, serijskih, rijaliti programa, a upravo su to programi koji dovede publiku.
Ali, prema istraživanju koje su radili Crno beli svet i Medija centar Čaglavica 2022. godine, pokazalo se da dve trećine Srba na Kosovu prati medije na Kosovu.
„Što je takođe veliki broj i u porastu, to nisam pomenuo u istraživanju, ali po trendovima koje radi Aktiv svake godine, pokazuje se da trend ima porast gledanja i praćenja medija na srpskom jeziku na Kosovu. To znači da su vremenom stekli i stiču sve više poverenja“, kazao je on, dodajući da srpski mediji na Kosovu posebnu važnost imaju kada je u pitanju krizno izveštavanje i izveštavanje u vreme tenzija.
„Ljudi su jednostavno videli da je normalnije i svrsishodnije pratiti one medije koje realno izveštavaju o stanju na terenu“.
Iako srpskim medijima na Kosovu fondovi međunarodne zajednice daju mogućnost da profesionalno izveštavaju, sa druge strane, projektno finansiranje nosi dozu neizvesnosti, odnosno od projekta do projekta, koji nisu dugoročni.
„I ti mediji, odnosno pre svega oni koji rukovode tim medijima žive pod konstantnim pritiskom kako nabaviti sredstva za nastavak emitovanja, za nastavak proizvodnje, za plate novinara“.
Vorgučić se u svojoj analizi bavio i time zašto srpski mediji na Kosovu ne mogu da prežive od marketinga, na koji način izveštavaju, a posebno u odnosu na svoje albanske kolege, te sa kojim se preprekama suočavaju kada je u pitanju dobijanje informacija. Detaljnije poslušajte u podkastu.
