Dobrila Vitošević je, sa više od tri decenije rada u prosveti, kroz godine postala simbol predanosti svom pozivu i zajednici. Kao profesorka srpskog jezika i književnosti, a danas direktorka gimnazije, svedok je mnogih promena u životima svojih učenika i svog grada.
Ona se, na samom početku, osvrće na svoju bogatu karijeru.
„Radim od 1987, tako da je već 37. godina u toku mog radnog staža. Različite generacije, različiti uslovi života, različite potrebe, ali mogu reći da su nam deca super. Oduševljena sam njima, mada bih, po mom savetu, mogla da koriguju mnoge stvari, a da li ćemo uspeti u tome ili ne, videćemo“, kaže Dobrila.
Govoreći o nekadašnjem Orahovcu, s toplinom opisuje prošle dane.
„Ranije je bilo lepo, danas je tužno. Sloboda, pesma, vinogradi, deca idu srećna u školu, bez pratnje roditelja, bez ikakve strepnje da će se nešto nekome desiti. Opušteno, smireno, relaksirano… Sve je to bilo zdravo, odmereno, lepo“, dodaje Dobrila Vitošević.
Danas je, kako kaže, situacija znatno drugačija.
„Žive ograničeno. Koliko spoljnim svetom i spoljnim nevidljivim granicama, tako i unutrašnjim strahom koji se povremeno pojavljuje. Inače, deca su hrabra i zbog toga sam ponosna. Ali, ne želim da budu hrabra i luda, nego hrabra zato što su sputali ludo hrabre u sebi“, ističe ona.
Pored izazova s kojima se suočavaju mladi, Dobrila ukazuje i na promene u svakodnevnom životu odraslih.
„Mnoge su porodice razdvojene, mnoge su porodice na pola puta odlaska i dolaska ili ostanka. Mnoge porodice kriju u sebi bol, koja je ogromna, zbog opšteg stanja u čitavom gradu“, dodaje.
Ipak, vera u bolje sutra opstaje.
„Naravno, Bog. Ali Bog daje nadu i osećaj da će se nešto prevazići, da dolaze nova i bolja vremena“, rekla je ona.
Razgovor je nastavljen pričom o zdravstvenim uslugama u Orahovcu. Uprkos izazovima, Dobrila naglašava predanost lekara.
„S obzirom na iskustva moje porodice i lečenja u drugim sredinama, van Kosova i Metohije, kažem da je ovo efikasno i dobro. Naravno, postoji nedostatak lekova, nedostatak određenih sredstava, nedostatak specijalističkih pregleda i ostalog. Ali, to rešavamo uz savete naših lekara, koji su ovde prisutni i koji nam zaista daju mnogo nade i osećaj da smo bitni u životu. Ponašaju se prema nama kao umni ljudi koji osećaju naš bol“, kaže Dobrila.
Dolazak turista i vernika u Orahovac i Veliku Hoču pruža dodatnu snagu.
„Dugi niz godina, od ’99. pa, ja mislim, do 2008, bili smo mnogo usamljeni, prepušteni sami sebi, potpuno. Nebo, zemlja, i to je to. I mi u toj sredini koja nas i odozgo i odozdo pritiska, ali i oslobađa. Ali, s druge strane, dolazak novih ljudi čini da se i mi promenimo, da smo drugačiji, da osećamo, da ih pitamo da li smo normalni. Ta komunikacija čini da nas uverava da nije uzalud i da nismo sami“, kazala je.
Dobrila Vitošević s optimizmom gleda na budućnost. Nada se otvaranju novih radnih mesta i novim đacima u školi u Orahovcu.
„Ja sam uvek optimista. Uvek kažem da će biti bolje i da ćemo opstati, bez obzira na pritiske, na razna dešavanja na svetskom nivou, ne samo na našem lokalnom. Bez obzira koliko izgledalo beznadežno, uvek se nađe način da se prevaziđe to beznađe u bilo kom momentu. Mislim da će biti otvaranja novih radnih mesta, da ćemo moći da širimo zajednicu kroz nove bračne parove, novorođene bebe, kroz decu i smeh, upis u gimnaziju, perspektivu zaposlenih, da je bolja i temeljnija za sve nas. Ne mislim samo za našu zajednicu, Orahovac, Veliku Hoču, Zočište, nego mislim kompletno na ceo Balkan, ali i na evropsku zajednicu. Mi tu pripadamo, bez obzira da li nas prihvataju ili ne, mi smo ipak evropska zajednica“, zaklučila je Dobrila Vitošević.
Budite uz Radio Goraždevac u narednim epizodama emisije „Naše heroine“ uz nove inspirativne priče o ženama koje pokreću promene i osvetljavaju naše društvo.
