Posao je započela Mira Srbljak sa svojom porodicom, i to, kako kaže, sasvim slučajno, jednim neočekivanim zahtevom prijatelja.
„To je bila jedna slučajnost, došao je jedan čovek, koga ja smatram trećim bratom. On je negde kupio zimnicu, ali mu se pokvarila, pa me zamolio, već krajem oktobra, da mu skuvam stotinak tegli. I ja sam to skuvala, i odatle sve kreće“, priseća se Mira.
Već sledeće godine potražnja je naglo porasla.
„Pozvao me i rekao: ‘Sve što skuvaš, samo okreni telefon.’ I tako je i bilo. On je to nosio svojim prijateljima, rodbini, u domove za slepe i gluvoneme, u studentske domove. Sve je to on samo delio. I tako sam već druge, treće godine došla u situaciju da više nisam mogla da postignem sve narudžbine“, objašnjava ona.
Danas porodica Srbljak proizvodi na hiljade tegli ajvara i drugih proizvoda, a glavni kupci, kako ističe, nisu Srbi, već Albanci i manastir Visoki Dečani, za koji poslednje tri godine spremaju zimnicu.
„Moji kupci su isključivo Albanci. Pre tri godine počela sam da radim i za manastir Visoki Dečani, to mi je prioritetno, i oni su mi baš važni. Znači, nijedan Srbin ovde nikada nije kupio ajvar, glavni kupci su Albanci i manastir Dečani“, kaže Mira.
Najveći problem u poslu predstavlja nedostatak radne snage.
„U početku je bila uključena cela porodica. Kasnije su se deca povukla svojim putem. To je najveći problem – radnike je teško naći. Da ima radnika, moja priča bi bila sasvim drugačija. Imala sam ponudu da sve što proizvedem ide u Švajcarsku, to su bile ozbiljne cifre, ali sam odbila jer sam znala da ne mogu da ispoštujem“, navodi ona.
Povrće za ajvar i zimnicu porodica nabavlja direktno iz bašti proizvođača.
„Ranije sam išla na pijacu, ali već pet godina ne idem. Na pijaci sam upoznala prijatelje i sada direktno iz njihovih bašti dobijam robu. Pozovem telefonom i kažem: ‘Za dva dana treba mi toliko i toliko kila paprike.’ Oni donesu, ja platim prevoz i papriku i veoma sam zadovoljna. Dok sam išla na pijacu, bilo je katastrofa, a sada je sve super“, priča Mira.
Za nju, proizvodnja ajvara nije samo posao, već „rudnik ljubavi“.
„To je mnogo težak, prljav i loš posao za zdravlje. Radimo i na vrućini i na hladnoći, ruke ceo dan u vodi, pa onda kuvanje. Higijena mora da bude na najvišem nivou, a mi sa vodom već godinama imamo problem. Ali uvek dođe trenutak kad kažete sebi: ‘Ne, idemo dalje.’ Drži vas to što morate da ispoštujete spisak, ljudi čekaju red i vi to ne smete da izneverite“, kaže Mira.
Pored ajvara, porodica Srbljak proizvodi i pinđur, sokove, džemove i tradicionalna slatka, sve na starinski način, bez moderne tehnologije.
„Sve radimo po starom principu – šporet, kako su naše bake radile. Nema nove tehnologije i ne planiram da je uvodim“, zaključuje Mira.
