Upravo te najcrnje slutnje roditelja obistinile su se 15. marta 2004. godine, kada je u Čaglavici teško ranjen Jovica Ivić, naš maturant srednje Medicinske škole u Gračanici. Tri prostrelne rane kroz desnu ruku i onu najtežu kroz stomak. Postojala je velika opasnost da iskrvari, ali je zahvaljujući velikim dozama infuzije i krvi spasen.
„Nikad mira!”, govorio je vidno uzrujan jedan od meštana hladnim vojnicima Kfora za tili čas nabrajajući meštane: Branislava Marinkovića, poginulog maja 1999. od bombi NATO-a, Gorana Milenkovića, koji je izgubio život braneći otadžbinu 1999, Časlava Tomića, kidnapovanog 1999. godine, Jordana Ničića, nestalog 1999. godine. „I tu nije kraj!”, nastavljao je i rukama dočaravao nabrajanje, vidno uznemiren, da su i jula iste godine bacili ručnu granatu na restoran „Kralj”, da je ranjen Dragan Simić, koji je samo par dana kasnije preminuo, dok je devojčica takođe ranjena u tom napadu preživela, na kuću Vidosava Arsića ispaljen je projektil iz ručnog bacača, na prodavnicu „Čigra” ispaljena je mina iz istog oružja i u tom trenu tu se nalazilo šest mladića od 16 do 18 godina, od toga trojica iz iste porodice Marković. Na putu za Kosovsku Mitrovicu 2000. godine brutalno su pretučeni Živorad Ničić i Nebojša Rakić, a Slobodanka Jeftić namerno pregažena putničkim automobilom pred porodičnom kućom 16. februara 2001. godine, nakon čega je odmah preminula.
„Ali vas ni ovo ne pogađa. Kao da niste ljudi”, pričao je S. M. u predvečerje martovskog pogroma. Jovica je bio živ, došli su njegovi drugovi da protestuju zbog ranjavanja.
Među srednjoškolcima prednjačili su drugovi iz odeljenja teško ranjenog Jovice, među kojima se nalazio i Dimitrije Popović, mladić koji će samo par meseci nakon toga biti ubijen u Gračanici pred kioskom brze hrane.
Protest je počeo, a u prvom redu do same govornice stajala su deca koja su u svojim rukama držala otrgnute papire iz svojih svezaka na kojima su bile ispisane parole: „Sloboda, šta to beše?” , kao i „GETO” čime su ukazivali na stanje u kojem provode dane.
A onda je počeo dan haosa, pogroma i straha. Na njegovom kraju, dok je svitao novi dan, čulo se sve manje detonacija i puščane vatre. Od desetak zapaljenih kuća preostalo je samo ono što vatra nije mogla sagoreti. Od pomoćnih objekata, automobila i svega onoga što se našlo na putu ovih pogromaša ostalo je samo zgarište. Na samom putu ostale su gomile razbacanog kamenja, te se narod prolazeći čudio gde samo nabaviše toliko kamenje. Pored glavnog druma ostali su delovi polomljene opreme, ponajviše plastičnih štitova koji su oštećeni prethodnog dana. Povlačenje pogromaša ka Prištini obradovalo je i indijske vojnike koji su jedva dočekali priliku za predah. Mnogi među njima satima su ležali na travi kraj puta.
Sukobi su prošli, a strah je ostao. Ljudi su ponajviše brinuli o svojim najmilijima, svesni da i oni mogu za tili čas doživeti sudbinu naših sunarodnika iz Krajine, kao i onih nesrećnika koji su 1999. godine napuštali Metohiju. Iz tog straha već nakon pola godine meštani počinju da otuđuju deo svojih imanja u delu atara koji se naslanja na Prištinu kako bi od tog novca kupili u ostatku Srbije krov nad glavom za slučaj da moraju napustiti svoje ognjište. Sa prodajom kreće i iseljavanje srpskog stanovništva koje je iz godine u godinu poprimalo sve veće razmere.
Kada se sagledaju posledice pogroma 17. marta 2004. godine po Čaglavicu i okolinu, sa ove vremenske distance, lako se uočavaju dve ključna procesa: pogrom je bio dobro organizovan i nije bio plod spontano iskazanog nezadovoljstva kosovskih Albanaca sveukupnom situacijom na Kosovu, a drugi proces je iseljavanje koje i danas traje i, imajući u vidu broj Srba u Čaglavici, govori da su inspiratori martovskog pogroma u velikoj meri uspeli u svom naumu o proterivanju Srba. Na onom igralištu i košarkaškom terenu sve je manje srpske dece.
