Marija (14), Nikola (16) i njihova baka Smiljana su nastradali tokom bombardovanja SR Jugoslavije. Bili su u autobusu Niš ekspresa kada je granata bačena iz aviona na most u Lužanu kod Podujeva. Toga dana je nastradala još 41 osoba.
Na gračaničkom groblju, gde su sahranjeni, svake godina na ovaj dan okupljaju se roditelji i prijatelji Marije i Nikole Petrović. Majka Zorica kaže da bol ne prolazi.
„Kad dođe ovaj 1. maj, ja niti spavam niti jedem. Teško mi je i pitam se kad će da dođe i kada će da prođe, brojim dane do tog dana. Setim se kako je bilo i kako se sve desilo i šta sam preživela. Da sam znala ne bih ih ni poslala od kuće, niti bi oni otišli, oni su silom otišli odavde. Ali eto, kažu sudbina, nije to sudbina, to je s neba . pa u rebra“, kaže Zorica Petrović.
Dragiša Petrović takođe kaže da bol ne prolazi, uprkos vremenu od 27 godina.
„Ne može da se zaboravi nikada. Zlikovci, šta su uradili… Najteže je kad dođu praznici. Svakome neko dođe, a nama prazna kuća stalno. Pogotovo kad je slava, Vaskrs, Božić… “, kaže Dragiša.
Roditelji stradale dece u Lužanima zahvalni su njihovim drugarima iz škole što ovaj datum ne zaboravaljaju. Upravo oni su pre par godina postavili spomen ploču u dvorištu Osnovne škole “Kralj Milutin” kao znak sećanja na stradanje svojih prijatelja.
„Nedostaju nama kao drugovima, a možemo da zamislimo koliko nedostaju svojim roditeljima. Postavlja se pitanje šta su i kome nažao učinili devojčica od 15 i mladić od 17 godina. Mladi su bili, puni života, želeli nešto više, a ovako završili. Ono što nas najviše boli jeste to da i dan danas niko nije snosio odgovornost, niko nije kažnjen zbog zločina koji je učinjen prema porodici Petrović i prema svima ostalim, kazao je njihov školski drug Miodrag Živić.
