“Političari nisu naučili lekciju”
“Ako išta postoji kao opomena da se političari ne igraju preseljavanjem ljudi, prinudnim isterivanjem iz njihovih domova to je taj mart 2004., nažalost tu lekciju političari nisu naučili”, kaže analitičar iz Beograda Dušan Janjić. On za RTV Kim kaže da su političari, nažalost, zaboravili na taj događaj.
“Kao da su političari zaboravili, kao da se nikad nije dogodio mart 2014. godine i to je ono prvo što šokira i opominje da očigledno ljudi neće da nauče lekciju. Ako je 17. mart bio ono što ja mislim da je bio i što smo videli svi svojim očima, a mnogi nažalost i doživeli, vrlo organizovani pokret u kojem su učestvovali Albanci i ne samo oni ekstremni, nego su to sa strane posmatrali i međunarodna zajednica a pogotovu neki koji sada učestvuju u “Krim grupi” a deo orkestra sviraj u Beogradu”.
Janjić veruje da je ceo pokret je imao za cilj samo jednu stvar, da isprazni deo teritorije.
“Negde gde su bila sela, danas imamo potpuno nova naselja, potpuno druge vlasnike. Kratko rečeno, broj Srba je smanjen, mnogi su proterani, mnogi su tada dovedeni u jedno očajno socijalno stanje u kome su i danas ostali”.
Uprkos tome, Janjić kaže da to početno nezadovoljstvo Albanaca nije bilo upereno protiv Srba nego je ono bilo okrenuto protiv privatizacije i da je taj protest koji je pripremao Ibrahim Rugova i njegovi sindikati zloupotrebom mehanizama raznih odbora za ljudska prava, “od strane nemačkih i drugih službi preokrenut u etničke sukobe”.
“Dakle tu se jasno pokazalo da međunarodna zajednica može biti garant mira a može biti i destabilizator mira. Uostalom kako da se objasni danas, da je specijalni predstavnik generalnog sekretara pobegao u Skoplje, da su Italijani i Španci stavljali ljude u kamione, Srbe, iseljavali ih. Jedini koji je uradio svoj posao tada je bio američki kontigent, marinci, koji su u Čaglavici pomogli da organizuje odbranu i toga da nije bilo, te američke intervencije ja mislim da bi mi sada govorili o nekom bivšem stanju, uopšte o postojanju Srba na severu Kosova”, zaključuje Janjić.
“Pečat u našim životima”
Živojin Rakočević, svedok martovskog pogroma i napada na Čaglavicu, kaže da smo iz tog događaja videli da međunarodna zajednica odlučila da prizna Kosovo.
Srpski narod, po njegovim rečima, i danas živi strah 17. marta.
“Taj pečat stoji u našim životima. Gradovi su hermetički zatvoreni za Srbe, obrisani etnički. Vrlo je teško obuhvatiti svu širinu talasa nasilja koji nas je pogodio 17. Marta jer nema nijednog segmenta našeg života koji nije fatalno pogođen tim zaštrašujućim udarcem i mogu reći slobodno najvećim evropskim nasiljem koje se dogodilo u miru”.
Rakočević u to doba glavni i odgovorni urednik Radija Kim, podseća na ranjanvanje Jovice Ivića iz Čaglavice i objavljivanja lažne vesti RTK da su u Čabre, na Ibru utopila albanska deca jer su ih u reku bacili Srbi.
Novinar podseća i na druge događaje koje je pratio i koji su obeležili dane marta 2004. godine.
“Sećam se tog instinkta ljudi da se preživi, sećam se vatre na svim stranama, užasnog dima koji je dolazio iz kuća u koje sam nekada ranije ušao i pored kojih sam prolazio, sećam se vatre u crkvi Svetog Nikole i jednog od najlepših ikonostasa u SPC koji nam je goreo pod nogama, sećam se Bogorodice Ljeviške u mrljama, Deviča od kog su ostali samo zidovi i nešto krova iznad crkve. Sve je to jedna slika koja je zaista upečatljiva, koja svakog trenutka boli jer se posle razaranja teško čovek oporavlja, ali život opet nalazi odgovore i traži da se borimo”, kaže Rakočević za RTV Kim.
Opominje da se ne može zaboraviti ni Zlatibor Trajković iz Kosova Polja koji je spaljen naočigled njegove supruge. To stradanje 17. i 18. marta je, kaže on, udar na srpsku duhovnost, na život, arhitekturu, običaje.
“Čitava sela su nestajala, nema više Svinjara. Ne mogu a da se ne setim one svinje u Obiliću koja je obešena u kući Todorovića. Bilo je mnogo zločina u tom Obiliću”, kaže Rakočević uz napomenu da je 17. jedan pečat i trag ali i opomena šta sve može da se uradi “ako zlo odluči okrene protiv ljudi koji ne pružaju otpor”.
“Posledice po međuetničke odnose”
Nedžmedin Spahiu, analitičar sa severa Kosova, smatra da od martovskog pogroma do danas ima puno progresa, ali da je taj dođaja uticao na budućnost Kosova.
“To je bio događaj koji je najmanje trebao Kosovu nakon rata i koji je uveliko oštetio budućnost Kosova, uz puno žrtava, materijalne štete i najštetnija posledica toga je međuetnički odnos na Kosovu koji su za budućnost Kosova i za prosperitet najvažniji”.
Kosovski analitičar kaže da je tada prvi osudio martovske događaje i od strane domaćih i međunarodnih faktora. “I dalje se ponosim time što sam dao svoj doprinos u tome što sam se suprostavio i ohrabrio druge da se odupru tome”, kaže Spahiu.
Čaglavica bila prva na udaru
Tokom 17. marta stradala je i Čaglavica, gorele su srpske kuće na početku sela. Događaji iz 2004. su u velikoj meri uticali na stanovništvo da se iseli i proda svoju imovinu.
Predstavnik sela Nebojša Marković podseća da je Čaglavica bila prva na udaru na hiljade Albanaca.
„Ono što se desilo 17. marta 2004. godine uticalo je da veliki broj meštana, konkretno Čaglavice, napusti svoja ognjišta. Znamo da je Čaglavica bila prva na meti napada, da je tada zapaljeno više kuća, a ono što je unelo najveći nemir ljudi u Čaglavici, dva dana uoči 17. marta, jeste bio napad i ranjavanje našeg meštanina Jovice Ivića“.
Tokom napada na Čaglavicu, iz vatrenog oružja su ranjena dva meštanina, kaže Marković.
„Sve je to doprinelo da među ljude zavlada strah za bezbednost ostanka i neke budućnosti. I posle 15. godina, sećanje na ovaj događaj ne može da se izbriše jer je ostavio dubog trag na naš srpski narod, u kome je više nedužnih Srba izgubilo svoje živote“.
„Duboka i bolna rana“
I Bojan Teofilović iz nevladine organizacije Centar za mir i toleranciju smatra da su rane bolne i duboke i da narod nije zaboravio 17. mart 2004. godine.
„Taj 17. mart je bolno sećanje. To je jedan od najstrađnijih događaja za Srbe u poslednje vreme i bilo je posebno strašno jer je to bilo organizovano i imalo je svoje ciljeve, desilo se potpuno etničko čišćenje Srba iz određenih urabanih sredina. Nakon toga južno od Ibra u urbanim sredinama više nema Srba, sve je ostalo u ruralnim sredinama.“
