„Proza Vesne Кapor dotiče jedan od najdramatičnijih momenata naše književnosti i duboko pogađa naš savremeni trenutak. Reč je o tome da u najvećem broju pisama majka piše ćerci koja umire. Taj momenanat je dalekosežan, jer on ovoj fragmentarnosti, ovoj rasutosti svesti daje jednu neprelaznu tačku. Time se autor suočio sa prilično velikim problemom naše sadašnjice. Naša sadašnjica je bitno fragmentarizovala čoveka, bitno je raskinula njegove društvene i prirodne veze. I onda činjenica smrti ima dramatičan efekat, utoliko što ona, ukazuje na to da nema tog okvira u koji biste vi mogli uklopiti ljudsku smrt. To je bitno za epohu fragmentarizovanog univerzuma u kome živimo. Jer u graničnim situacijama ljudskoga postojanja, a smrt to jeste, vidimo apsolutnu samoću ljudskoga bića. Кao što rečima ne možemo obuhtatiti smrt, tako gotovo da ne možemo komunicirati ni sa najbližima“, rekao je o romanu Milo Lompar, književni istoričar.
Vesna (Samardžić) Кapor rođena je u Nevesinju (Bosna i Hercegovina), a završila je Filološki fakultet u Beogradu. Već dugi niz godina radi kao urednik književnog programa u Studenstkom kulturnom centru u Beogradu. Svoja dela objavljivala je u reprezentativnim izdavačkim kućama u Srbiji: Srpskoj književnoj zadruzi, Filipu Višnjiću, kraljevačkoj Povelji i zrenjaninskoj Agori. Objavila je roman „Tri samoće“ (2010), zbirke priča: „Po sećanju se hoda kao po mesečini“ (2014), „Кao što i vama želim“ (2016), „Venac za oca“ (2018). Dobitnica je brojnih književnih priznanja, između ostalih i nagrade Кondir kosovske devojke koji joj je uručen na Vidovdanskim svečanostima u Gračanici 2018. godine. Najnovije prozno ostvarenje „Nebo, tako duboko“ (2021) ovenčano je prestižnom književnom nagradom „Meša Selimović“ koja slovi za najdemokratskiju u Srbiji budući da glasa preko 50 eminentnih književnih kritičara iz čitave Srbije i regiona.
U programu, pored autorke, učestvuju književni kritičari Aleksandar Dunđerin i Žarko Milenković.
