Značaj Prištinskog pozorišta ogleda se u brojnim predstavama koje njegovi glumci igraju širom Srbije i regiona, ali i u saradnji sa poznatim domaćim i inostranim rediteljima. Ovo pozorište je tokom istorije duge 70 godina prošlo kroz brojne probleme, a jedan od najvećih je proterivanje iz sedišta u Prištini. Nekoliko godina kasnije, pronašlo je novi dom u Gračanici. Zaposleni ističu da su glumci njegova najveća vrednost.
„Najvažnije je da pozorište živi. Ima dobrih i loših predstava, ima i dobrih i loših reditelja, dobrih i loših glumaca. Nekada smo i sami loši u nekoj ulozi, ne prija nam, ne odgovara nam saradnja sa rediteljem, ne legne nam tekst… Ne bih nikada izdvajala neku predstavu koja će obeležiti pozorište ili epohu. Meni je samo važno da mi ne ispuštamo to pozorište iz ruku, da zajednički dajemo tu energiju koja je važna i ovom narodu na Kosovu i nama samima, da to pozorište živi. Eto, ono živi već 70 godina i nadam se da će živeti još 777“, kazala je glumica Ivana Kovačević u novom izdanju emisije „Dogovor!?“.
U godinama nakon rata ovo pozorište je imalo misiju – da igra za publiku u izolovanim sredinama. Umesto da publika dođe kod njih, ansambl je išao ka publici. Glumci su igrali za desetak ljudi u razrušenom Domu kulture u Sredskoj, za malobrojne Srbe u Prizrenu i Prištini, ali najveći utisak na njih ostavila je predstava za baka Smilju u selu Plešini kraj Uroševca.
Ivana Kovačević navodi da je to za nju bilo vrlo emotivno iskustvo.
„Igrali smo mi i po livadama i kojekuda, tako da, generalno, taj utisak je za mene bio jako bolan, mnogo sam suza prolila, bilo mi je jako stresno. Sa druge strane, kada su se slegle te emocije, bila sam jako ponosna na svoje kolege, na Nenada (Todorovića) i na sebe, zato što smo mi ti koji možemo da donesemo neku vrstu radosti i kulture tim ljudima koji ne mogu nigde osim unutar tih ograda“, jasna je Kovačevićeva.
Prema rečima Milene Jakšić, igranje u izolovanim sredinama je bila ne samo humanitarna, već i duhovna potreba da se sačuva jezik, da se sačuva kultura, da se sačuva pozorište i da se, na neki način, upozori javnost da ovde postoje neki ljudi kojima je kultura potrebna i koji, iako žive u jako teškim uslovima, na ivici i na rubu propasti, ipak znaju da je kultura važna.
„Mi smo, posle vas novinara, prvi krenuli krenuli hrabro u te enklave, u te gradove u ta sela. Kao smo statističari, tamo ima jedna baba, ovde ima 12 ljudi u ovom gradu, ovde ima 13… Tako smo nekako krenuli da malo idemo ka publici, a ne da publika dolazi ka nama. To je jedan od kvaliteta i ponosna sam na svoje pozorište“, kaže Milena Jakšić.
Govoreći o igranju u razrušenom Domu kulture u Sredskoj, Nebojša Đorđević navodi da je to potpuno nadrealna slika.
„Kako ćeš bolje razumeti realnost, ako se na ovaj način uhvatiš u koštac sa životom. Ovde je ta priča svakodnevna, naravno da sam ponosan što sam deo ove priče“ kazao je on.
Govoreći o predstavi „Ivkova slava u Prizrenu“, koja opisuje tregediju srpskog povratnika, Ivana Kovačević ističe da su mišljenja o njoj vrlo podeljena, ali da je, generalno, publika na Kosovu reagovala burno. To nije bio slučaj u drugim gradovima u kojima je ona igrana.
„Zato što je, verovatno, ovom narodu preko glave tih emocija. Mislim da ne žele da se vrate u tu prošlost i da bilo kakve emocije evociraju bilo predstavom, filmom, pesmom i ne znam već čime. Poštujem i one kojima se predstava dopada i onima kojima se ne dopada. Najgore osećanje je osećanje kada je neko ravnodušan“, kaže glumica.
Predstava NPP-a koja je tokom ove sezone, uz „Banović Strahinju“ Nebojše Bradića, postigla najveći uspeh je „Ženidba“ u režiji Milana Karadžića. Samo u Novom Sadu je igrana više od deset puta. Ova predstava je doživela i regionalno predstavljanje u Herceg Novom i Banja Luci.
„Ljudima je lakše uz neku temu koja će da ih zabavi i da ih opusti“, kaže Nebojša Đorđević.
O „Trojankama“ i Bradiću
Saradnja Prištinskog pozorišta sa proslavljenim srpskim rediteljem traje 30 godina. Nakon „Banović Strahinje“, usledile su i „Žene iz Troje“ po Evripidovom komadu koji je na srpski preveo Danilo Kiš.
Ivana Kovačević prvi put igra u predstavi Nebojše Bradića. „To deluje kao saradnja sa vanzemaljcem“, kaže ona.
„Ja do sada nisam radila sa takvim rediteljem, a pritom mi jako prija i to stvarno govorim u superlativu, ni iz kog drugog razloga. On je i kad pije kafu stalno u tome i nas je držao u tome. I kad pijemo tu kafu, mi smo i dalje u Troji. Meni se ta posvećenost jako dopada, prosto vam ne da iskliznete, da pobegnete, drži vas. On jeste strog, ali u pozitivnom smislu, jeste precizan, ali zna zašto je precizan“.
Nebojša Đoriđević je najviše sarađivao sa Bradićem. Prva predstava u kojoj je igrao bila je u njegovoj režiji.
„On je čovek koji bira komade koji su vezani za naš nacionalni identitet i našu nacionalnu kulturu. On radi velike komade naših pisaca, ali i drugih. Tako da se, generalno, bavi vrlo misaonim, filozofskim delima i biti deo toga je veliko zadovoljstvo i svakako jedan vid sazrevanja, kao glumaca i kao ljudi“, kaže Nebojša Đorđević.
Predstava „Žene iz Troje“ premijerno je izvedena u ponedeljak u Gračanici, na matičnoj sceni NPP-a. Već narednog dana igrana je za publiku u Zvečanu, a narednih dana počinje njen festivalski život.
