Duboko ukorenjen u porodicu, Petar Jelić je u razgovoru otkrio i neke stvari o kojima ranije nije govorio. Više o samom koncertu YU grupe u Gračanici možete pročitati ovde.
– Znam da voliš da skijaš, da si skijao na Brezovici. Kad si zadnji put svirao na Kosovu i kakav je osećaj biti ovde?
Petar: Baš smo se prisećali sinoć, bili smo 95. ili 96. u Prištini. Posle smo, mislim, tri puta bili sa motoristima u Kosovskoj Mitrovici. Međutim, ovaj vaš deo, južniji… Ja ne pamtim, otkad sam u YU grupi, da sam bio. U stvari, dobro, ta Priština, ta 95-6, ali od tada ne. Tako da… prilično nam je emotivno ovo. I Dragi i Žika i Žule, Jefta i Bogdan, momci koji rade ton… hvala Bogu da je pošla ekipa Darka Lungulova, reditelja koji radi dokumentarni film o YU grupi, isto na ovaj put. Meni je lično ovaj put nabijen nekim posebnim emocijama, iz prostog razloga što je YU grupa na početku (karijere), snimila par pesama koje su prilično značile YU grupi i odvojile je od ostatka rokenrol scene, a bile su nešto što izađe iz srca, kao svaki eksperiment, kad se zezaš nešto, na probi. To su pesme kao što su „Nona“, „Sama“, „Kosovski božuri“ i one na neki način YU grupu ipak povezuju sa Kosovom. To je neka simbolika i neka emocija koja vlada već drugi dan među nama.
– Kolektivno ste obišli i manastir Visoki Dečani. Kakvi su utisci posle te posete?
Petar: Moram da priznam da sam prvi put bio u tom manastiru. Nisam imao priliku da dođem ranije i moram da priznam da sam ceo dan pod utiskom. Siguran sam da ovo nije utisak koji te emotivno poremeti za jedan dan, ovo će duže da traje. Ono što je fantstično je ta količina netaknute umetnosti sa takvom istorijskom vrednošću. Da je i pored svega ostala netaknuta, to je nešto za šta može da se zahvali Bogu i svim ljudima koji su ostali ovde, koji su doprineli tome. Cela ona dolina zrači.
– Da te vratim na ovo što si pomenuo malopre, da nam insajderski pojasniš tu vezu YU grupe sa ovim delom sveta. Dakle, pomenuo si te singlove sa samog početka karijere, ali znamo da je bilo i ljudi, članova benda poreklom sa Kosova?
Petar: Da, Nedžad Maculja. Ja čoveka nisam upoznao. Žika se video sa njim dva puta, ja nisam. Svaki put sam bio negde drugde. To je jedna od konekcija YU grupe. Danas smo baš slušali neke pesme koje je Nedžad svirao, između ostalo i „Budi sa mnom“ koja je Nedžadova pesma, gde je on svirao solo partije na gitari, i uživali. Tako da, na više načina smo mi sa Kosovom uvezani i hvala Bogu na tome.
– Pogledao sam vašu zvaničnu internet prezentaciju. Interesantno je da su tamo u rubrici „postava YU grupe“ potpisani samo Dragi i Žika. Šta to znači, da se ti kao Deril Džons u Stonsima još nisu kvalifikovao da se potpisuješ kao punopravni član benda?
Petar: Da, da… (smeh) To nisam video, moraćemo to da ispravimo. Hvala ti što si mi rekao. Znaš kako, Dragi i Žika su okosnica YU grupe. Iako sam ja već 25 godina tu, razni drugi ljudi… Svako je svojim doprinosom učinio da YU grupa bude to što jeste. Ja sam, pored njih dvojice, najduže u YU grupi i najduži trag ostavljam. Nemerljivo veliki doprinos je dao Bata Kostić, gitarista umesto koga sam ja došao, koji je sa Dragim bio fantastičan tandem. Prošlo je još mnogo fantastičnih muzičara kao što su Raša Đelmaš, Igor Malešević, Dragoljub Đuričić, Nedžad Maculja, Mita Micić, Boka Bogdanović… To su sve ljudi koji su oplemenili YU grupu. Znaš kako, ako se u kontekstu YU grupe bilo kad i bilo gde spominju samo Dragi i Žika, to nije greh.
– Verujem da si hiljadu puta odgovorio na ovo pitanje, ali kažu da je ponavljanje majka mudrosti. Šta u smislu odgovornosti znači biti deo benda koji je stariji od tebe?
Petar: Cela naša porodica, način na koji funkcionišemo privatno kao ljudi i profesionalno u YU grupi, to je nešto što se radi dušom, srcem i pošteno. Uvek pošteno i uvek iz sve snage. To ljudi prepoznaju i to ti, ako si, poput mene, uključen u YU grupu, nekako, ne da prepoznaješ, nego osećaš i pre nego što uđeš na ta vrata. I onog momenta kad kročiš na ta vrata jedino ti ostaje da iste te vrednosti još jače svakodnevno zastupaš, da to postane način tvog opštenja sa svetom i samim sobom. Ako se ispostavi da je tako, onda se desi da trajemo već 25 godina, što se mene tiče u YU grupi. Iako sam imao mnogo izleta na raznoraznim stranama što se tiče moje lične karijere i saradnje sa raznim ljudima, producentski, aranžerski i svirački, nekako mi je uvek YU grupa, baš zbog odgovornosti, uvek bila apsolutni prioritet i to je ono gde ja želim svoje srce prvo da stavim na tanjir. Jako je mali broj ljudi koji se bavi nekim poslom, poput našeg, koji dobije priliku da svira u bendu kao što je YU grupa i da ne oseti ovakve stvari. Onda se ti ljudi vrlo brzo zamene i svi shvate da je to bila jedna velika greška.
– Još jedno arhivsko pitanje. Koju pesmu YU grupe si prvu naučio da sviraš na gitari? Pamtiš li to uopšte?
Petar: Ne pamtim. Iskreno, ne pamtim. Znam sigurno da nije bio „Crni leptir“, pošto je to obično slučaj. Kad sam imao godinu i nešto, moj deda, ne sa očeve strane, ne deda Žika koji je otac moga oca Radeta, Dragog i Žike, nego sa majčine strane, deda mi je napravio, ako se sećaš, kad smo bili mali, postojale su one plastične kutije koje su se ostavljale ujutru ispred radnje u 5 sati, gde je bilo trouglasto pakovanje mleka i jogurta. To su bile osmougaone kutije. On je izlepio jakom selotejp trakom i napravio bubnjeve. Od poklopaca za šerpe je napravio činele. To je bila 1975. godina kad je izašao singl „Osveta“. Ja sam uz „Osvetu“ dan i noć svirao te bubnjeve dok se nisu raspali. Sećam se, kad god deda nazove, „kako ste, šta radite“, a moji roditelji kažu „vidi, deda, svaka ti čast na poklonu, da ti nije palo na pamet više nikad“. Ja sam samo svirao uz tu pesmu, kad se završi odem pa vratim gramofonsku iglu na početak i krećem opet. Ako ćemo da budemo iskreni, to je prva pesma koju sam naučio. Ne na gitari, ali je prva.
– Skoro pola veka i 12 studijskih albuma. Da li je moglo češće?
Petar: Vidi, uvek može češće, ali je pitanje treba li. Stvari treba da se dešavaju onako kako ih ti shvataš i kako situacija sazreva. YU grupa je uvek tako funkcionisala, i dalje, iz godine u godinu sve bolja, i dalje je sveža. Mi kad izađemo na binu, ti vidiš da se i dalje daje maksimum. To može samo uz način poslovanja koji je vezan za iskrenu emociju koju ti trenutno osećaš, pa na taj način i to radiš. Ne poslovno ispravno, ako gledam sa te strane, jedan album na svakih deset godina, to nije poslovno ispravno, zato što bezveze praviš rupe koje su nepotrebne, sa poslovne strane gledanja. Ali, ako gledaš iz neke kreativne, umetničke vizure i očima stvaraoca, umetnika, onda znaš da je umetniku jako bitno da to što je uradio i što je predstavio svetu, da to bude nešto iza čega će sto posto da stoji. Ako taj umetnik nije u međuvremenu postao poslovan čovek, pa ima malo drugačiju vizuru. Ako je ostao dosledan svojoj umetnosti, onda će on uvek tako gledati. I trošiće onoliko vremena koliko mu je potrebno da bude srećan i zadovoljan i da oseća onu istu strast kao na prvom albumu kad mu je album izlazio. To ne može da se bira i ne može da se događa za 50 godina baš jako često jer se ti prazniš sa tim stvarima. YU grupa je bend koji je sve vreme aktivan. Znači, prazniš se tamo, prazniš se na svirkama i treba vremena da se napune neki delovi mozga koji će da isteraju određene emocije u datom trenutku.
– Reci nam šta je sa tvojim muzičkim inkarnacijama van YU grupe? Rakila je bila poslednja, uslovno rečeno, velika stvar?
Petar: Vidi, ja stalno radim. Ja imam bend Studio Alektik. To je bend koji sam osnovao pre dvanaest godina sa svojom suprugom Saškom. Mi tu radimo i sa gudačkim ansamblima, sa gudačkim kvartetima, imamo po devet članova u bendu, i bubnjeve, bas i gitare. Imali smo preko 500 koncerata po Evropi, širom Evrope. To je jedna kombinacija popularne i klasične muzike i nešto što mi sad slušamo više kao, recimo, filmsku muziku. Ja tu sad isterujem sve svoje đavole koji mi ne daju mira. Imam do sada dva solo albuma. Radim sa YU grupom i imam tu svoju muzičku školu u Novom Sadu koja slavi deset godina, evo sad, za pet dana. Kako bih ti rekao, potpuno sam ostvaren, lično sam jako rano doživeo karijeru i tu neku vrstu popularnosti. Možda čak i naglo jer nije to nešto što sam ja gradio nego se, odjedanput, dogodilo. Zadovoljio sam se tog načina razmišljanja i tog načina života. Ne rade mi se uvek stvari koje imaju samo veze sa javnim i popularnim stvaralaštvom. Imao sam momenta kad mi je bilo mnogo lepše da radim neku muziku za pozorište, neku muziku za film, neke reklame ili takve stvari, nego da ja sad ulazim u kreaciju, pa onda da ulazim u promociju, pa treba da ulazim u intervjue, televizije, marketinške planove i ostalo. Danas su stvari mnogo složenije nego što su nekad bile i ne sadrže samo taj kreativni momenat. A taj kreativni momenat je ono što je najlepše. Pored toga što imam te stvari koje su vezane za YU grupu i ostalo, strahovito zadovoljavam tu svoju drugu stranu tim momentima gde je samo kreacija u pitanju. Ne moram uvek da se bavim svim ovim drugim stvarima koje mi baš i ne predstavljaju toliko zadovoljstvo.
– Da se vratimo na Rakilu. Da li je u imenu benda, zapravo, sublimirana tvoja naklonost prema žestokom piću, pošto to zvuči kao kombinacija rakije i tekile?
Petar: Nije, to je žensko ime. Rekao sam da ću jednog dana ispričati tu priču. Možda je vreme, pa mogu da kažem. Žika i ja smo obilazili naše groblje, koje je na brdu jednom, iznad Šumarica (kod Kraljeva). Kad smo jednom bili na grobu naninom i dedinom i onda smo počeli da tražimo svoje pretke. U jednom momentu smo naišli na jedan stari spomenik, gde je na posebnom kamenu bila uklesana slika žene sa maramom koja je izgledala malo drugačije nego sve ostale slike na tom groblju. Ispod je pisalo Rakila Jelić. Ispostavilo se da je to neka naša pra-pra-pra nešto, a njen spomenik je star ceo vek, ona je umrla pre sto godina. To je ime koje u to vreme nije postojalo kod nas, davano je uglavnom u Engleskoj i anglo-saksonskim zemljama. Kod nas ima Rakela ili Rahela, ali Rakila, jednostavno, nije korišćena. Onda je meni to bilo sjajno, da to od čega svi mi potičemo… Ko zna šta svi mi u svom rodoslovu imamo, kad bi mogli da to razlistamo i da saznamo za sve svoje pretke, ali to su ljudi od kojih mi potičemo i nešto što ne treba da zaboravimo. Tad mi je sinulo da bend treba da se zove Rakila i u početku nisam hteo nikome ništa da objašnjavam jer je to bila moja priča, nije bila priča ni za koga drugog. Evo, sad sam je prvi put rekao.
– Hvala ti na tome. Da se taknemo i trenutnog stanja u popularnoj muzici. Šta je devalviralo popularnu muziku? Da li su to konzumerizam i jeftine trenutne senzacije ili je u pitanju nedostatak alata kojima bi adekvatno tretirali izobilje koje nam je na dohvat ruke?
Petar: Muziku je devalvirao trenutni civilizacijski momenat i čovek u njemu. Naravno, to je trenutno. Ne verujem da će to zauvek definisati čoveka. Sada je sve vezano samo za posao, biznis i samo trenutak. Apsolutno se ni u čemu više ne razmišlja da nešto ostane, da se uradi da to bude najkvalitetnije moguće. Više se razmišlja da bude najrentabilnije što može, najisplativije što može, najeksplozivnije ili najfascinantnije. Živimo u vremenu u kom svi pokušavamo da fasciniramo jedni druge i pokušavamo da izazovemo zavist jedni kod drugih. Pa se slikamo uvek u najlepšim momentima kada nam je nešto super i prikazujemo šta jedemo kada nam je tanjir pun ne znam čega u restoranu, umesto da se slikamo kada jedemo samo kiflu, ili zašto uopšte da se slikamo… Trenutno je takvo vreme, to se odražava, naravno, na sve, pa najviše na umetnost i na muziku koja je najjači vid umetnosti. Ne govorim ovo da bih umanjio vrednost slikarstva, vajarstva i ostalih, već je činjenica da muzika ima najjači i najbrži uticaj na čoveka i na masu ljudi. Potpuno je magična jer je nematerijalna. Poenta je u tome da je umetnost uvek podražavanje života. Ona uvek govori o vremenu u kom se dešava zato što su ljudi koji je stvaraju deo tog nekog vremena u kome se nešto dešava. Oni, hteli to ili ne, pričaju svoju priču, to izlazi iz njih, njihov život izlazi iz njih. Tako da, kakvo nam je trenutno stanje, a nije fenomenalno, daleko od toga, takva nam je trenutno i umetnost. Ali, uvek mora svima da nam se zgadi nešto, da bismo presekli i krenuli drugačije. Tako da, zgadiće nam se i ovo, pa ćemo se vratiti pravim vrednostima.
– Da li za vas, perspektivne momke iz YU grupe ovog leta ima i odmora ili je sve samo posao?
Petar: Pa, više je rad nego odmor. Naš posao je takav, kada svi odmaraju preko leta, ti imaš posla. Drugo, mi smo bend koji najviše sarađuje upravo sa turističkim organizacijama, kulturnim centrima itd. A to su manifestacije koje se dešavaju upravo leti. Grabimo mi tu nešto neke određene parčiće da se odmorimo sa porodicama, ali to je prilično iscepkano. Imamo druge vidove odmaranja u drugim terminima.
– Kad vas ponovo vidimo na Kosovu?
Petar: Što se mene tiče, što pre. Već smo danas pričali sa ocem Petrom da svratimo u manastir Dečane i da se zadržimo bar jednu ili dve noći. Taj mir koji smo osetili tamo je nešto što bi zaista hteli da iskusimo. Sad gledam kako nam stoji plan svirki, da napravimo neki prolaz i napravimo tu sebi, ako može još dva dana, da se još malo napojimo tom energijom. A za bilo kakav vid saradnje smo mi uvek. Tako da, što se tiče saradnje, nadam se da ćemo se češće viđati.
