Intervju sa Tihomirom Stanićem snimljen je nakon nedavnog izvođenja predstave „Govorna mana“ u Zvečanu. Filmski, pozorišni, televizijski glumac, po sopstvenom priznanju – bivši producent, od nedavno profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu rado parafrazira Nikolu Teslu i pokušava da „oseti da smo samo jedan ton u sveopštoj harmoniji“.
„Ja se uvek na Kosovu osećam nekako posebno. Prvo uvek budem ponosan na sebe što sam tu, zato što se dugo putuje. Kosovo kao ishodište ovog dela srpske istorije i kulture koji pamtimo i koji spominjemo, od Nemanjića naovamo, je pogotovo nama koji se bavimo kulturom i umetnošću jako inspirativno i bitno. Ja svaki put kad dođem na Kosovo dobijem mnogo. Nekako se osećam posle toga bolje. dolazio sam ja i ranije ovde. Dolazio sam, ne samo da radim ’Govornu manu’, godinu dana ranije sam išao ovuda, isto da govorim Andrića, a dolazio sam i pre toga. Ono što je politička realnost, ono što su nametnute okolnosti, ono što je administrativna stvar… Sve to je meni, kako da vam kažem, u drugom planu i manje bitno“, naveo je Stanić odgovarajući na pitanje kako se oseća na Kosovu.
O granicama
„U nekom razgovoru sa starijom ćerkom, ona mi je ukazala na kartu Afrike, rekavši mi: ’Vidi, tata, ove crte. Ove prave linije koje dele tu ovaj narod i ove ljude na države’. Šta znači to? Došli su neki Englezi i povukli lenjirom liniju. sad, odjednom su ovi od pre sto godina u ovoj državi, oni su u onoj državi… Zar sve to ne izgleda smešno? Ko je to tamo nacrtao, Englezi ili Nemci, ne znam. Na sve te granice, na sve te nacrtane, a netačne u suštini, linijice, i gledam tako – kao na linijice. Kad sam prvi put išao posle ovih ratova u rodni kraj pa prelazio te granice, koje jesu i nisu, pa ’Dobrodošli u Republiku Srpsku’, pa ovamo, pa gde je Federacija i to… To sam doživljavao, otprilike, kao kad vas policija zaustavi na sred puta, pa vas legitimiše jer ste prebzo vozili. To sam doživljavao kao incident. Teško mi je palo prvi put, kada mi je stric umro, pa sam išao avionom iz Beograda u Banja Luku. Tek tu, kad sam otišao na taj međunarodni terminal, tek tu sam shvatio da nešto nije u redu i da je neko povukao ozbiljnu granicu između mesta mog rođenja i mesta mog života, iako je do juče sve to bila jedna zemlja. U bilo kojoj zemlji ljudi koji se bave ovom mojom profesijom na način na koji ja to radim su mi bliži od svakog ko je na vlasti u mojoj zemlji. Ja s njima nemam ništa zajedničko, niti ću imati, ikad. Nekad sam možda mislio da imam, ali nemam. Oni mi ne znače ništa, niti će mi ikad značiti. Vi ovde, ili ovi ljudi ovde koji su sedeli u publici… ići ću ja u Holandiju za sedam dana i u Švedsku za mesec dana i tamo ću igrati svoje predstave za ljude sa kojima imam nešto zajedničko. Ako ništa drugo, bar tih sat-dva vremena koje ćemo provesti sa Andrićem, Crnjanskim, Duškom Kovačevićem, Nikolom Teslom“, rekao je Stanić
Govorna i druge mane naših političara
„Prestao sam uopšte da pričam o njima i da razmišljam o njima. Mala je ovo sredina u kojoj živimo, suviše su dugo isti ljudi na političkoj sceni, tako da čovek ima prilike da ih sretne u raznim okolnostima, vidi i upozna. Mislim da smo im dali suviše veliki prostor i preveliki značaj. To što im mediji daju, to je njihov problem, jer oni vladaju medijima pa se sami guraju tamo. Mislim da normalni ljudi mogu lako da izađu na kraj sa njima. Samo promene kanal, pa ne moraju da ih slušaju i gledaju. Ja ih više ne primećujem. Naravno da se vlast uvek potrudi pa vas natera da je primetite, ali koliko čovek može da se odupre tome i bude rezistentan na to, biće mu toliko lepše i bezbrižnije će živeti. To znam i po ovome: dugo sam u Republici Srpskoj, radeći filmove, bio upućen i na ljude na vlasti i na dešavanja politička. Pratio sam politiku, svakoga dana, u više medija, opozicionim i pro-režimskim. Mislio sam da od tih dešavanja zavisi i moja producentska sudbina. Greškom sam bio producent, nije to trebalo nikad ni da radim. To više ne pratim. Bio sam pre više od dve godine u poseti, išao sam u Belgiju kod bivše supruge koja je Flamanka koja živi u Torontu, pa leti dođe u Belgiju. Ona je živela u Srbiji više od decenije, mi smo bili u braku. Pozvala me je, otišao sam i krenuli smo da pričamo. Ona mi je rekla da stalno spominjem nešto i rekla je prezime tog političara. Pitala me je: ’Šta je to’? Ona nije znala da je čovek u pitanju, mislila je da se radi o nekom pojmu iz filmske industrije, da je to zanatska stvar ili neki toponim. Tada sam shvatio da je neko ko je na političkoj funkciji u nekom regionu postao toliko važan u mom životu da ga ja svaki dan spominjem. A meni bliska osoba, moja bivša žena sa kojom sam prijatelj, ona pita ’šta je to’ jer živi u Torontu i ne prati političku situaciju na Balkanu. Stvarno, evo, za ove naše političare, ja mogu isto da pitam – šta je to, šta je, uopšte, to?“, pita se Tihomir Stanić.
Zašto je vlast neodoljiva, a kultura nije
„Naši političari su takvi kakvi smo i mi. Mi smo mlada država, kratko traje to sve. Od kad Englezi, od kad Šekspir, koliko vekova već… i ti veliki narodi. Rusija, recimo. Bio sam tamo, pa sam video da oni imaju jedan kanal samo za literaturu. Mi se zgražavamo, danas sam vrteo TV kanale i pitao se da li je moguće da ovo neko gleda. Ali, tako je u celom svetu i uvek je bilo tako. Pitanje je koliko mi uspemo da nametnemo kulturu. Vidite vi da ministarstvo kulture nikad nije uzela najjača partija, partija koja ima najviše poslanika i koja je stub vlasti. Oni uzmu finansije, policiju, vojsku, a ovo daju nekome da potkrpe koaliciju. Onda ti ljudi koji dobiju to ministarstvo i nemaju niakav realan uticaj. Biće bolje kada se iz partije na vlasti, bilo koja da je, zaintresuju za taj resor. Ali, neće.
Umetnost će spasiti svet
Bio sam u jednom manastiru, ne mogu da mu se setim imena, pa sam čitao posle, kako je bio dvesta godina bez krova, a one freske ostale. Pitam se koja bi građevina od ovih koje sada zidamo izdržala dve godine bez krova, na šta bi to ličilo. A one su freske tamo ostale, nešto je temeljno i čvrsto ugrađeno u te boje, zidove i freske. Ja sam optimista, apsolutno. Mi prolazimo kroz razne nesreće. To su ogromne nesreće. Možda se neko tamo mnogo ranije nego što smo mi primetili zainteresovao za Trepču i za cink, olovo, srebro, za to što postoji u rudi. Možda je to osnovni razlog i osnovni cilj svih tragedija svih ljudi, ne samo srpskog naroda na Balkanu. Pogledajte kako postrada narod svih vera i svih boja. Bio sam neki dan u Rumuniji, vidim šoping molove, Sinepleks, sve je isto kao kod nas. Na granici vidim autobuse, rekli su mi da ljudi idu u šoping mol. Sedeo sam kasnije u blizini, vidim neki tip sa harmonikom i neka tri, onako krupnija, tamnoputa momka. On razvlači onu harmoniku i svira im ’Đelem, đelem’. Onda pomislim na ’Skupljače perja’ i na Sašu Petrovića i mislim da, ako će nešto ostati, kao što se i ovde vidi, bez krova, dvesta godina opstadoše te freske, ako će nešto sačuvati ideju o životu, to su kultura i umetnost“, zaključuje Stanić.
Stavra iz Gnjilana
„U seriji ’Psi laju, vetar nosi’ koja će uskoro početi da se emituje na RTS-u, igram Kostadina Stavrića, izbeglicu sa Kosova, tu negde oko Gnjilana. On je, kao, u Beogradu već dvadesetak godina gde se bavi raznim polukriminalnim delatnostima pokušavajući da prehrani porodicu. To je jedna komedija na ivici groteske, tako nešto. Nisam ja to još video sve, nisam video zapravo ništa, osim ono dok smo snimali, pa po koji dubl. Ovi su jako zadovoljni, iz ’Kontrast studija’, kažu da su gledali i kažu da je to dobro“, podsetio je Stanić na još jednu svoju vezu sa Kosovom.
O svojim ulogama istorijski značajnih Srba
„Veći je uspeh ako je priprema identična i kao i za druge uloge, ako se tim ulogama ne daje poseban značaj. Tako nećemo doći u greške kada igramo te svece, istorijske ličnosti, heroje, da ih igramo kao neke astralne likove, pa onda ispadnu smešni i čudni junaci. Bilo je tih smešnih filmova na temu naše istorije, gde je sve bilo pogrešno. Mislim da ako im se pristupi kao bilo kom drugom liku, ako je dobar scenario, ako je dobar reditelj, onda i glumci budu dobri. Mi imamo mnogo dobrih glumaca i ja stvarno znam da kada reditelj ne traži ništa od glumca, kad ga sputa, onda i veliki glumci ne umeju da pokažu, da odigraju i da se daju, onda je i proizvod mlak. Meni je važno da sam zahvaljujući tome što sam igrao neke istorijske ličnosti saznao neke stvari koje inače ne bih saznao. Za pripreme istražujem epohu, ali kada sam igrao kralja Aleksandra naknadno sam saznao neke stvari. Ljudi vas vide kada igrate. Ljiljana Blagojević i ja smo igrali predstavu o poslednjim trenucima kralja Aleksandra i kraljice Drage o tome šta se dogašalo između njih dvoje neposredno pre nego što će ih pronaći u skrivnici. Na jednoj takvoj predstavi se pojavio unuk i doneo nam uramljen jelovnik, unuk kuvara koji je spremao tu večeru, poslednju večeru za kraljevski par. Kuvar je u opštem metežu koji je nastao te noći, ukrao, poneo i sačuvao taj jelovnik. Imali su dvorku kartu sa jelima i on je to poneo. Posle je taj kuvar radio i kod Karađorđevića i kod druga Tita. Unuk je doneo taj jelovnik uramljen u neki savršen ram. Nama je poklonio kopije, original mu visi na zidu. To je bilo nakon serije koja je u to vreme već bila snimljena. Mogli smo… naravno, naše sve produkcije su siromašne, pa uvek na bilo kojoj kraljevskoj večeri narežu malo kulena. Ima mnogo takvih zanimljivih stvari. Igrao sam Crnjanskog i onda su mi ispričali njegovi savremenici kako su oni, kad su ga dočekali sedeli u hotelu ’Mažestik’. Svi pisci, došli da vide velikog Crnjanskog. Za ručkom je Crnjanski video za drugim stolom Šekularca koga je gledao u Londonu u ’Filmskim novostima’. Onda mu je prišao i rekao da je on prvi izveo čuveno prebacivanje lopte petom preko glave, takozvani ’Oksford’. Zaboravio je Crnjanski na kolege, otišao sa Šekijem u hotelsku kuhinju gde su napravili loptu od kuhinjskih krpa. Šekularac je odmah prebacio loptu preko glave, a Crnjanski koji je već bio star, nije uspeo, ali kažu da je pokušavao čitavo popodne, lupajući se loptom od krpa po leđima. To je jedan takav kuriozum koja ja verovatno nikada ne bih čuo, da nisam igrao Crnjanskog. Mislim da imam mnogo više tu neke naknadne pameti kad odigram te neke likove“, naveo je Stanić.
Andić i Stanić
„Andrića govorim skoro 17-18 godina i volim da govorim to. Mislim da je bitno to govoriti deci po školama zato što će nekog to ponukati da dograbi ’Na Drini ćupriju’ pa je pročita. Ima mnogo lepote i mudrosti i u tom romanu i u drugim Andrićevim delima. Ja, pošto sam rođen u školi, moj otac je bio seoski učitelj, imam neku obavezu da to radim. U liku Andrića sam se pojavio više puta. Prvo je to bilo u filmu ’Lajanje na zvezde’, to se desilo sasvim slučajno. Oni su snimali u Karlovcima, ja sam snimao nešto drugo, nešto o Stražilovu u vezi sa ’Brankovim kolom’, i tu sam na stanici čekao voz za Beograd. Tu me Šotra video i tu mu je palo na um da se ja pojavim kao Andrić. To se desilo slučajno, potpuno. Onda sam sa Petrom Zecom snimio TV film ’Znakovi’ gde sam igrao Andrića, pa je onda on radio sledeći neki film u kojem sam ja trebao da igram, ali sam, navodno, bio na nekoj crnoj listi. To za listu je smešno i netačno, ali je on mislio da je tako, pa onda nisam igrao u tome. Kasnije su me zvali da se u filmu o Radivoju Koraću pojavim kao Andrić. Ja sam pre dvadeset godina naučio ovo ’Na Drini ćuprija’ koje govorim svuda. Sad sam duboko zagazio u pripreme, neću ja biti producent toga, ali nekako sve koordinišem, mislim da ćemo snimiti jednu seriju o životu Ive Andrića od 1939. godine. Prva epizoda će biti ’Poslanik kod Hitlera’, pa do njegove smrti, ili bar do časa kad predlaže Josipa Broza Tita, zajedno sa Krležom, kada ga predlažu za Nobelovu nagradu za mir“, rekao je Stanić.
Profesor Tihomir Stanić
„Ravnopravan sam sa mojim studentima, samo što smo podelili uloge. Oni studiraju, ja sam profesor. Ja znam neke zanatske stvari koje mogu da im prenesem, imam iskustvo u profesiji i u zanatu. Njihov talenat i njihov pogled na svet je nešto što je neponovljivo, autentično. To sam im negde, mislim već na prvom času i rekao. To je moj profesor Dejan Mijač napisao u jednoj knjizi i to nam je rekao prvi čas i to je istina. Sve je već viđeno, sve je već odigrano. Čak, ove velike teme se uvek ponavljaju. Tema iz ’Hamleta’, to smo videli kod Oresta u ’Orestiji’. Sve se ponavlja hiljadama godina, bolje ili lošije, ovako ili onako. Jedino što je novo i neponovljivo, što nikada ranije nismo videli, to su oni. To je taj ili ta, i način na koji će on ili ona to da donesu. To je ono što nas zanima i to nikada nismo videli. To je novo, uzbudljivo i savršeno. Imam odličnog saradnika, profesor Milan Nešković je reditelj, ambiciozan je i obrazovan. Ja se toliko radujem tim časovima i toj deci. Ravnopravan sam sa njima, ne insistiram ni na kakvom formalnom autoritetu“, kazao je profesor Tihomir Stanić.
Intervju sa Tihomirom Stanićem biće prikazan premijerno na programu TV Kim u nedelju, od 18.00 časova. Repriza je u ponedeljak od 12.30. Proslavljeni glumac je govorio i o tome kako je čitavu deceniju pokušavao da snimi film o Jasenovcu, kako je drugovao sa Ljubom Tadićem, Đuzom Stoiljkovićem i Petrom Kraljem, kada će i ponovo doći na Kosovo i kako je svakoga dana, tokom pet meseci, po pet sati vežbao da govori Andićeve tekstove…
