Na promociji će govoriti upravnik Narodnog pozorišta iz Prištine Predrag Radonjić, urednik književnog programa u gračaničkom Domu kulture Žarko Milenković i autor.
Miloš Latinović, književnik i direktor Bitef teatra, autor je zbirki priča, romana, knjiga eseja i desetak dramskih tekstova, kao i više od sto različitih književnih priloga. Urednik je zbirke „Šekspirijens“. Knjiga „Priče vetrova“ prevedena je na rumunski i nemački jezik, a brojni prozni tekstovi su prevedeni na engleski, mađarski, slovenački, slovački i makedonski.
Žiri Društva knjićevnika Vojvodine proglasio je roman „Dželat u raju“ za knjihu 2008. godine u Vojvodini. Za poetsko-proznu zbirku „Zvezde i ostrva“ Latinović je dobio nagradu „Stevan Pešić“ 2012. godine, a za roman „Sto dana kiše“ dobio je Vitalovu nagradu za 2013. godinu.
Latinović je rođen 1963. godine u Kikindi.
O romanu „Četiri ludila“
U romanu „Četiri ludila“ Miloš Latinović osvetljava sudbine umetnika koji su obeležili različite epohe ostavivši neizbrisiv trag u istoriji, prepliće njihove stvaralačke strasti, ali i velike umetničke trijumfe i male ljudske poraze. To je priča o umetničkim ozarenjima, ali i životnim usudima.
Život je velika pozornica na kojoj se kreću junaci koji uloge ne biraju, nego ih dobijaju. Izgubljeni u sopstvenim postojanjima i zarobljeni u ulogama koje su im dodeljene, oni dopuštaju snovima i najdubljim strastima da ih vode, verujući da jedino tako mogu otkriti sopstveni identitet, a samim tim i smisao postojanja. Kod svih junaka uočavamo istu težnju, odnosno, želju da se izmeste u neki drugi prostor i neko drugo vreme.
Naslov romana upućuje na njegova četiri toka, ali i na Kamijeve reči zapisane na prvoj stranici – ludilo Kralja Lira nije samo jedno ludilo. Isto kao što ni naši životi nisu satkani samo od jedne priče, jedne strasti i jednog ludila. Četiri toka romana obuhvataju razdoblje od kraja XIX veka do danas, odnosno, obuhvataju priču o Joci Saviću i njegovom trijumfalnom vraćanju Šekspira na pozorišnu scenu Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu, priču o putujućoj trupi Murarija po Vojvodini, priču o Jovanu Caci Kneževiću i Jovanu Đorđeviću, ali i priču o Aleksandru koji predstavlja alter ego samoga pisca.
O predstavi „Tri lica samoće“
„Tekst ’Tri lica samoće’ posvećen je ženama okruženih ratom. Ono što dodatno otežava život i gura još dublje u izolaciju i samoću jeste to što ih je rat zateko u vrlo netpičnim okolnostma, u sredini koja se u ratu bori protiv njihove domovine“, naveo je autor Željko Jovanović.
„Fotografija Stojanke majke Knežopoljke iz Drugog svetskog rata, žene sa jednim detetom na leđima i drugim koje vodi za ruku dok se iza njih vije dim paljevine, progoni me od kad sam je prvi put video. Ta žena izgleda kao da uopšte nije uznemirena, čak ne deluje ni uplašeno. Kao da je savršeno mirna. Pa i deca, izgleda da ni njih nije strah. Oni su sami sa svojim bolom, sa svojom tragedijom i svojom tugom… i šta god da se kaže o njima, nije dovoljno“, zaključio je Jovanović.
Miloš Latinović koji je radio dramaturgiju teksta navodi da je „rat za pojedinačno biće vrhunska samoća“.
„Glavne junakinje komada, koji sam prvobitno pričitao i uslovno nazvao „Tri žene“ personifikuju nemoći pojedinca pred najstrašnijim licem rata – tugom i samoćom. Zatičemo ih u dubokoj pozadini, i to u urbanoj sredini, koja gotovo da ne mari za stradanja, ne sažaljeva, izbegava solidarnost. Storija postaje još tegobnija kada se utvrdi da „lice samoće“ ne pripada toj strani ili je zatečeno na ničijoj zemlji. Pred nama je priča o ličnom izboru za koji će neko drugi, neko silniji, ’utvrditi’ da je pogrešan“, navodi Latinović.
„Kada govorimo o Prvom svetskom ratu, ili kako se u to vreme nazivao „Veliki rat“, uglavnom pominjemo bitke, veliku hrabrost srpske vojske, stradanja u Albaniji, na Krfu, proboj Solunskog fronta ili se bavimo uzrocima rata, atentatom, političkim okolnostima“, podseća reditelj predstave Filip Markovinović.
„Negde na margini ostali su svi oni koji su u ratu živeli, neki i preživeli, i koji su, premda nisu vojevali bitke, izneli veliki teret na svojim leđima. Ova predstava donosi pogled na ratna zbivanja iz jednog drugog ugla – ugla žena kojima je rat odneo njihove ljubavi i koje se, na različite načine, nastoje izboriti sa besmislom u kojem su se zatekle“, kaže Markovinović.
U predstavi igraju Mia Simonović, Sanja Mikitišin i Tanja Pjevac. Komad „Tri lica samoće“ premijerno je izveden u Srpskom narodnom pozorištu u Novom sadu 6. marta, a u Bitef teatru 15. marta ove godine.
Ulaznice za izvođenje u Gračanici mogu se nabaviti u Domu kulture po ceni od 200 dinara.
