Branko V. Radičević rođen je 1925. godine u Čačku. U toku drugog svetskog rata bio je u logoru i prema rečima njegovog unuka, tu je razvio „jako srpstvo“ i zbog toga puno pisao o srpskim vojnicima i selu.
Velimir dodaje da je ponosan što je unuk velikana srpske književnosti i kaže da se seća poseta i vremena provedenog sa dedom.
„Svog dedu Branka pamtim po nekim detinjastim stvarima pošto je on umro kada sam ja imao 13,5 godina. Sećam se zajedničkih ručkova sećam se Ovčar-Kablara kada smo ga posetili, sećam se i kako je umeo lepo da nam čita“, rekao je pesnikov unuk Velimir.
Profesorica srpskog jezika i književnosti Ana Kostić kaže da je Branko V. Radičević pisao o različitim temama i stvarima koje nas okružuju.
„Teme kojima se bavio su veoma raznolike, od pesama za decu po kojima ga mnogi on nas pamte, preko ljubavne poezije i poezije opterećene ratovima, poezije posvećene Kosovu i Metohiji. On je dosegao možda i najveće vrhove i literaturi srpskog naroda“, rekla je Kostićeva.
O Brankovom „Kosovskom opusu“ govorio je mladi pesnik Žarko Milenković.
„U pesmama „Sveti Jovan Gračanički“, „Gračanica“, „Nikad kraja“, osnovni motiv je Kosovo. Kosovo kao mit i kao stvarnost. Oba Kosova su u međusobnom preplirtanju. Govoreći o stvarnosti koja se događa na Kosovu pesnik priziva u sećanjima mitsko Kosovo“, rekao je Žarko.
Najpoznatije i najčitanije delo Branka V. Radičevića jeste zbirka „Pesme o majci“, posvećena njegovoj majci Kosari. Stihove iz ove zbirke sinoć su govorile Nikolina Živić i Dragana Zoričić.
Malo je poznato da je Branko pisao i prozu. Osim toga autor je i brojnih kovanica, a jedna od najpoznatijih – “krajputaši” odnosi se na spomenike nepoznatim junacima podizanim pored seoskih drumova.
