U samom naslovu se navodi da su „blokaderi“ trebali odmah da saopšte da im je cilj priznanje genocida u Srebrenici. Tako se direktno apeluje na emocije čitalaca, a građanske akcije se predstavljaju kao nedela u korist tuđe istorije ili politike, umesto kao protest ili zahtev za odgovornost. Spin se u ovom primeru ogleda u korišćenju prenaglašene jednostrane tvrdnje bez šireg konteksta.
Naslov dalje implicira da je jedan od ciljeva „blokade“ priznanje genocida, što je kontradiktorno. Ako su blokade protiv nečega (npr. određenih odluka ili postupaka vlasti), to nikako ne znači da učesnici u njima traže formalno priznanje genocida ili nezavisnosti Kosova. Bez dokaza da su baš to njihovi zvanični zahtevi, insinuira se neosnovana i potencijalno zlonamerna motivacija svih građana koji učestvuju u protestima.
Sa druge strane, neki mediji često podsećaju da je genocid u Srebrenici pravno potvrđen presudama Haškog tribunala (ICTY) i Međunarodnog suda pravde (ICJ), kao i da postoje hiljade identifikovanih žrtava, a da Srbija ni srpski narod nisu proglašeni direktno krivim za njegovo izvršenje. Kurir, međutim, ne pominje te presude, niti navodi broj stradalih.
Povod za članak bile su izjave učesnice protesta („blokaderke“) iz Novog Pazara Emine Spahić i profesorke Filozofskog fakulteta Katarine Popović date u emisiji „Utisak nedelje“ koja se emituje na TV Nova S. Time se, indirektno, ovaj medij, kao i autorka emisije Olja Bećković svrstavaju u „blokadere“.
Heroizacija predsednika Srbije
U tekstu se potom, potpuno očekivano, u kontekstu predsedika Srbije koristi pozitivni spin (heroizacija) – („…lavovska borba protiv usvajanja Rezolucije…“, „rezultat teške borbe predsednika Vučića i srpskih diplomata“). On se prikazuje kao lider-borac koji se žrtvuje za državu, a iako je Rezolucija o Srebrenici kojom se 11. jul proglašava Međunarodnim danom sećanja na genocid u tom gradu ipak usvojena 23. maja 2024. godine u Njujorku, negativan ishod se u članku „pretvara“ u herojski uspeh.
U navodima „Ovo mi je bio ekser u sanduk… a mi smo se vinuli u visine“ upotrebljena je snažna metafora da bi se evociralo sažaljenje, te da bi se neuspeh zamenom teza potom reinterpretirao kao moralna ili simbolička pobeda. Glasanje o ovoj rezoluciji predstavljeno je kao pokušaj poniženja Srbije, a odgovor vlasti kao trijumf. Podsetimo, za usvajanje su glasale 84 zemlje, 19 je bilo protiv, uz 68 uzdržanih.
Politički neistomišljenici se dalje u tekstu demonizuju u delovima u kojima se navodi da „Blokadere… boli svaki uspeh Srbije…“, „njihov program je Srebrenica-genocid, Kosovo-nezavisno, a glavni metod te borbe im je nasilje“. Oponenti se, dakle, označavaju kao nasilni i destruktivni, bez navođenja i pojašnjenja njihovih stavova, što posledično služi dehumanizaciji i antagonizaciji.
Ceno-belo za kraj
Radi stvaranja utiska o sveukupnom uspehu vlasti u tekst koji je „naslonjen“ na tragičan događaj u Srebrenici i politički otpor umetnuti su i navodni ekonomski uspesi.
Neizostavni deo ovog i sličnih članaka su i teorija zavere i navodi o inostranom uticaju kao u delu „…blokadere, koje podržavaju pojedine zapadne sile…“ Time se sugeriše da su domaći politički oponenti, zapravo, instrumenti neimenovanih stranih interesa što treba da delegitimizuje njihovo delovanje u očima javnosti.
Na kraju, vidljiv je naivni pokušaj lažne polarizacije kroz predstavljanje jednostavne, crno-bele slike cele situacije. Tvrdnjom „njihov program je Srebrenica-genocid, Kosovo-nezavisno“ insistira se na postojanju samo jedne (loše) strane nasuprot vlasti – bez nijansi ili priznanja da je moguće postojanje potpuno legitimnih motiva i zahteva onih koji protestuju.
