Iako tekst nije potpuno neprihvatljiv, budući da njegov autor navodi i delove koji mogu da pospeše kritičko sagledavanje tradicionalnih mitova, već u naslovu i uvodu je korišćen vrlo apstraktan i sugestivan jezik („Najveći mit srpske istorije!“, „tajna izdaje“, „proglašen za izdajnika“).
Pojednostavljenja i spinovi su, između ostalog, upotrebljeni i kako bi se stvorio utisak da će se u nastavku razotkriti velika nepravda, a sve radi pojačanog emocionalnog angažovanja čitalaca.
Reči kao što su „izdajnik“, „žrtva“, „junak“, „politička tragedija“ evociraju osećanja publike. To je uobičajeno kod materijala kojima je pravashodni cilj izazivanje emocionalnog odjeka u korist, najčešće, propagandnih ciljeva.
Izbor argumenata naveden u ovom članku je vrlo tendenciozan, počev od navoda da „savremeni istoričari“ demantuju priču o izdaji. Njihova imena se nigde ne navode, kao ni konkretni radovi, dokazi ili izvori koji bi ovu tvrdnju potkrepili.
Autor i sam priznaje da nema dovoljno istorijskih dokaza, što je neosporna činjenica kada je mit o Kosovu u pitanju. Međutim, on upravo to kasnije koristi da dalje promoviše svoju interpretaciju („Vuk Branković nije izdajnik“), bez kritičke analize mogućih kontraargumenata.
O izdaji Vuka Brankovića detaljno u delima: „Lazar Hrebeljanović: istorija, kult predanje“ i „Junaci kosovske legende“ Radeta Mihaljčića, te „Na rubu istorije“ Radovana Samardžića.
Sve zarad klika više
Težište teksta sa karakterističnim klikbejt naslovom na portalu lepotesrbije.alo.rs su navodi o izdaji radi političkih ciljeva dinastija, nacionalnog narativa, kulta Kneza Lazara, itd. Istorijski događaji su interpretirani tako da podrže savremene nacionalne identitetske konstrukcije što je, takođe, tipičan propagandni element.
U tekstu je jasno navedeno da je „mit“ o izdaji nešto što je lažno, dok je autor predstavljen kao onaj koji otkriva „pravu istinu“. Pojednostavljenja i spinovi u ovom pristupu temi su iskorišćeni zarad dodatnih klikova i namere da se autor i portal predstave kao kredibilni „razotkrivanjem onoga što su drugi skrivali“.
Kraj teksta u kome se Vuk Branković opisuje kao „simbol otpora i borbe za opstanak“ takođe nije u potpunosti u skladu sa istoriografijom. U tom delu se ponovo prelaze granice istorijskih činjenica u smeru spina i propagande.
Čitaocu odaje utisak da je status „simbola otpora“ potvrđena i neupitna istina, što nije utvrđeno. Baš kao što je navedeno, postoje značajne praznine u izvorima, nejasnoće, ali i debate među istoričarima u vezi sa tim.
Branković je svakako imao neku ulogu, a postoje i nedokazane interpretacije po kojima je njegov otpor Turcima nakon boja na Kosovu bio značajan.
Delovi koji odgovaraju istoriografskim činjenicama
Ipak, u tekstu se navodi i da postoje različite interpretacije, kao i da istoriografski konsenzus nije apsolutan, što je tačno. Naime, u vezi sa Kosovskom bitkom i ulogom Vuka Brankovića ima dosta nesigurnosti u istorijskim izvorima.
Autor upućuje čitaoce i na brojnost Osmanlija, te nejedinstvo srpskih velikaša u vreme boja na Kosovu. To su podaci koji se mogu naći i u ozbiljnim studijama.
O boju na Kosovu detaljnije u delima: „Istorija srpskog naroda“ knjiga II tom 2, „Istorija Srba“ knjiga 1 Aleksandra A. Logosa, „Srbi među evropskim narodima“ i „Srbi u Srednjem veku“ Sime Ćirkovića, te „Istorija Srba“ knjiga 1 Vladimira Ćorovića.
Mit o izdaji Vuka Brankovića u konkretnom slučaju zaista nije potvrđen istorijskim izvorima. Generalno se smatra da nema dovoljno verodostojnih dokaza za tvrdnje da je on izdao kneza Lazara ili da je pred bitku sklopio savez s Osmanlijama.
Mit moćan i važan, ali ne nužno bukvalno istinit
Uvek treba imati u vidu da mit ima duboke kulturalne i simboličke korene. Takođe, igra važnu ulogu u kolektivnom pamćenju i nacionalnom identitetu. Sve to ga čini moćnim, ali ne nužno istinitim u bukvalnom smislu.
Miloš Blagojević u tekstu „O izdaji ili neveri Vuka Brankovića“ koji je objavljen u Zborniku Matice srpske za istoriju 79-80 navodi: „da je Vuk Branković, ubrzo posle bitke na Kosovu, izvršio napad na sve tekovine kneza Lazara, zauzimao njegovu teritoriju, ugrožavao položaj Lazarevog naslednika i sina Stefana, pa je pokušao da potčini i zvaničnu Srpsku crkvu. Za srpsku duhovnu elitu bila je to izdaja Lazarevog dela, Srpske crkve i srpskog naroda, a narodna tradicija je taj čin obradila i saopštila na jednostavan i razumljiv način, kako je znala i umela, kao neveru ili izdaju Vuka Brankovića na Kosovu“.
Više o nacionalnim mitovima u delima „Nacionalni identitet“ Entonija Smita i „Kosovski zavet i nacionalni identitet Srba“ Miloša Kovića.
Na Vuka Brankovića je najbolje gledati kao na istorijsku ličnost čija je reputacija promenjena kroz vekove. Bio je moćan velikaš, saveznik i zet kneza Lazara i učestvovao je u raznim bitkama. Sam mit o izdaji najverovatnije je kombinacija folklora, posledica procesa hristizanizacije Srba, kreativnog tumačenja događaja i prilika, kao i kasnijih političkih i kulturnih diskursa.
