On se na jučerašnjoj virtuelnoj konferenciji za medije prisetio da je kao viši savetnik Medlin Olbrajt često dolazio u Beograd u drugoj polovini 1998. godine.
„Odluka o upotrebi sile uvek ima stvarne posledice po ljudska bića“
„U toku ’98. i ’99. cilj je bio da se zaustavi nasilje i da se obezbede puna prava građanima na Kosovu. Taj rad se odvijao na više mesta, veći deo je bio sa diplomatama koje su u raznim vremenima predvodili sekretarka Olbrajt sa naše strane, ambasador Holbruk, ambasador Hil koji je tada radio u regionalnom kapacitetu iz njegove baze. Ti razgovori su bili veoma intenzivni tokom čitavog tog perioda. Često sam dolazio u Beograd u drugoj polovini ’98. Bilo je razgovora tokom celog tog perioda“, kazao je O’Brajen.
Iako danas misli da je, zahvaljujući razgovorima koji su se tada odvijali, mogao da vidi „put ka nekoj situaciji u kojoj bi ljudi na Kosovu imali kontrolu nad sopstvenim životima i sposobnost da upravljaju sobom“, on je rekao da je odluka o upotrebi sile bila je u rukama drugih i da je to, na kraju, „dovelo do neuspeha mirovnih pregovora u proleće 1999. godine“.
„Znam da dolazi 25. godišnjica početka NATO kampanje i sa našim evropskim partnerima izdaćemo saopštenje jer smatramo da je veoma važno da budemo svi zajedno na taj dan. Sećanje na svaku upotrebu sile je veoma otrežnjujući i težak događaj jer priznajem da odluka o upotrebi sile i način na koji se ona koristi uvek nosi sa sobom veliki broj teških odluka i ima stvarne posledice po ljudska bića“, naveo je O’Brajen, ali je dodao i da je to „u tom slučaju bilo neophodno jer je Vlada u to vreme odlučila da nastavi sa upotrebom sile umesto da nastavi razgovore“.
„Osećali smo da je to jedina opcija da se zaustavi ono što je izgledalo kao ogromna humanitarna posledica sa više od milion ljudi prisiljenih da napuste svoje domove i idu preko granica, često u nesigurne situacije. Zato smo uradili to što smo uradili. To je donelo sa sobom mnogo veoma teških situacija, ali smo bili zadovoljni kada je konačno mir mogao da bude postignut, a ljudi mogli da se vrate svojim domovima i počnu da obnavljaju svoje živote“, rekao je on.
Džejms O’Brajen je kazao da je „proces imao vezu sa vrha, od predsednika u SAD i premijera u Evropi, sa predsednikom u Beogradu sve do i, zapravo, nakon početka vojne operacije“.
„Nije bilo pauze, udaljavanja od problema. Upravo je odluka da se pribegne sili ono što je dovelo do situacije koju sada obeležavamo ove nedelje. Radilo se o tome da sve vlade rade sa svim alatima koje su imale na raspolaganju, da pokušaju da izbegnu kolaps vlasti, humanitarnu krizu i stave tačku na ono što je bilo prilično užasno nasilje“, zaključio je on svoje podsećanje na uzroke za odluku da NATO 24. marta bombarduje Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Irska kao primer
O’Brajen je kazao da je potrošio „mnogo sati tokom prošle nedelje sa posetiocima iz Irske“.
„Kada sam prvi put pregovarao o miru u onome što je prvo bilo u Bosni i Hercegovini, a kasnije na Kosovu, mnogi učesnici tih ratova, bilo da su bili u vojsci ili u relevantnim vladama, pokazivali bi na Irsku. Naročito tokom pregovora 1995, ’94. i govorili su kako ne mogu da zamisle da ćemo ikada imati rat tako dug koliko i njihov – ‘ti ljudi su posvećeni nastavku nasilja na način na koji mi to nismo’. U roku od nekoliko godina videli smo generaciju u Irskoj koja je rekla da ne želi da ovaj sukob prenesu na svoju decu. Upravo sam se sreo prošle nedelje sa liderima vlade i opozicije u Republici Irskoj, ali i ko-ministrima u Severnoj Irskoj i šefovima tamošnjih političkih partija. Svi su rekli da su posvećeni tome da njihova deca imaju drugačije mogućnosti nego što su oni imali, a ovo je sledeća generacija ljudi koji su često odrasli sa roditeljima koji su duboko uključeni u sukob“, naveo je on.
Ambasador O’Brajen je dodao da je svedočio slaganju političara iz Irske.
„Čuti ih kako govore o mogućnosti mira, iako se ne slažu oko nekih fundamentalnih pitanja i ne slažu oko istorije, slažu se da je ono što im je potrebno u njihovim društvima bolja briga o deci, bolje obrazovanje, posebno za decu sa posebnim potrebama i investicije veće vrednosti. To su stvari koje okupljaju političare i one na kojima rade. Video sam da se to dešava na mestu za koje su mnogi ljudi na Balkanu rekli da je to za njih bio najgori slučaj. Sada je to veoma dobar slučaj napredovanja“, kazao je.
On smatra da je samo potrebna hrabrost među nekim od lidera.
„Dakle, to je izbor koji je sada pred liderima u regionu. Mi se trudimo da napravimo vrlo jasne konkretne korake koje treba preduzeti usput, ali osnovni izbor je izbor karaktera i hrabrosti. I to je ono na čemu radimo sa liderima, da vidimo da li se oni osećaju sposobnim da se izraze tako da mogu da napreduju vrlo brzo“, rekao je O’Brajen.
„Teške odluke“
„Kosovo se suočava sa nekoliko zaista važnih glasanja o svom napretku prema međunarodnim organizacijama u narednih nekoliko nedelja“, podsetio je on.
„Postoji veoma talentovan izvestilac za Savet Evrope koji je postavio neke uslove za koje se Kosovo ili složilo da ih ispuni ili mora da ih ispuni da bi se krenulo napred u pravcu te organizacije. Jedan od njih je bio dobar napredak u rešavanju imovinskih sporova oko Manastira Dečani i javno smo pozdravili korake koje je Vlada Kosova preduzela u tom pogledu. Trebalo je dosta vremena i voleli bismo da nije oduzelo toliko vremena i fokusiranog truda jer je se opet samo radi o očuvanju dela kosovske istorije i žive zajednice na Kosovu. Voleli bismo da Vlada to smatra delom svog uobičajenog posla, ali to se dogodilo. Izvestilac je takođe rekao da Kosovo treba da bude u stanju da ide napred sa formiranjem Asocijacije pojedinih opština pre nego što Savet ministara izvesno pokrene pitanje u Savetu Evrope, i sprovede ga, pre nego što Savet ministara glasa o članstvu. Mi podržavamo napredovanje Kosova na njegovom putu“, kazao je Džim O’Brajen.
On je ponovio da je dogovoreno „da se ide dalje sa Asocijacijom srpskih opština“.
„To je kritični element da se dobije ono što se govori da se želi, a to je članstvo u jednom međunarodnom telu i zato (kosovske vlasti) moraju da idu napred i to urade. To su vrste teških odluka koje Vlade treba da donesu i mi ćemo ih podržati dok donose teške odluke potrebne da bi se pridružili evropskim ili međunarodnim udruženjima na putu za koji Kosovo kaže da ga hoće. To će biti na njima da reše. Za mene je to jedan primer odnosa koje danas gradimo i mislim da je to u celini veoma jaka veza, gde zajedno pristupamo nizu teških pitanja“, rekao je.
O’Brajen smatra da je u sporazumu prošlog marta bilo dobro što je „Priština pristala da će preduzeti određene akcije sa Briselom“, kao i to što je Beograd „određene akcije dogovorio sa Briselom“.
„Sada je na stranama da ispune ono što su se dogovorile da će da urade. Trenutni korak koji Kosovo treba da preduzme jeste da napreduje na svom putu ka Savetu Evrope. Da bi to uradilo, izvestilac Saveta Evrope je jasno stavio do znanja da je značajan napredak, a zatim i da implementacija Asocijacije mora biti sprovedena. E sad, ako neko vladajuće telo ili neka druga instanca na referendumu na Kosovu želi da donese drugačiju odluku… Ali, posledica bi bila skretanje sa puta kojim je Kosovo govorilo da želi da ide poslednjih 15 do 20 godina“, naveo je on.
„U isto vreme, imamo narod Kosova koji je sada u nezavisnoj državi, priznatoj od strane stotinu zemalja širom sveta, a ovo nije bilo predviđeno kada se NATO intervencija dogodila pre mnogo godina“, ponovio je O’Brajen.
„Cilj je bio sprečiti ljude da gladuju i smrzavanje, izlaganje nasilju, kada su morali da hodaju preko planinskih prevoja. To je ostvareno, oko milion ljudi se vrlo brzo vratilo kući nakon rata, nakon svih problema koji su postojali. Od tada imamo mir između država, a sada imamo posla sa ostacima veoma teškog razdoblja, ali sa obe zemlje posvećene da budu deo šireg evropskog prostora, oni će naći put napred. Baš kao što je praktično svaka druga država u Evropi imala veze sa svojim susedima da bi izgradila ovaj neverovatno uspešan projekat jedinstvenog evropskog tržišta i Evropske unije“, zaključio je pomoćnik državnog sekretara SAD iz Biroa za evropske i evroazijske poslove Džejms O’Brajen.
