Damjanović je naglasio da “albanski faktor, sa svojim atavističkim etnocentričnim, panalbanskim i antisrpskim sentimentom, odbija zajednički suživot sa drugom stranom”.
“Tu su i nezaobilazni faktori unutar srpskog kolektivnog bića koji sprečavaju takve integrističke procese. Ako bismo mogli da budemo što je moguce sažetiji i da sve te duboko ukorenjene i istorijski iskustvene motive apstrahujemo u jednu sintagmu, ona bi glasila da je suživot ugnjetenih sa opresorom protivprirodan čin“, rekao je Damjanović.
Položaj manjinskih zajednica na Kosovu, prema njegovim navodima, izgleda mnogo bolje na papiru nego u stvarnosti.
“Iako je položaj manjinskih zajednica u pravnoj legislaturi Kosova regulisan na način koji odražava visoku demokratičnost društva, u praksi je slika potpuno drugačija. Na terenu je ono ogoljeno do srži i pruža sliku jedne otužne, mračne, tragične i deprimirajuće sudbine ljudi marginalizovanih i nevidljivih, nezaštićenih i odbačenih. Srbi nisu paradigmatičan primer položaja manjinskih zajednica na Kosovu i Metohiji, vec njen najekstremniji indikator. Oni su izloženi kontinuiranim, sistematskim, duhovnim, ekonomskim i fizičkim udarcima, što su glavne komponente genocida”, kazao je ovaj istoričar.
Damjanović je takođe govorio o marginalizaciji srpske kulture i crkve na Kosovu.
“Srpsko ćirilično pismo je praktično prognano iz javnog prostora, a Srbi koji manifestuju nacionalne simbole završavaju u kazamatima i pod torturom etnofašisticke aparature vlasti. Srpska pravoslavna crkva se permanentno izlaže medijskoj i političkoj kriminalizaciji i nasilnom preidentifikovanju. Na Kosovu i Metohiji lepšu svakodnevicu moze očekivati bilo koji stranac koji kroči na njegovo tlo nego ijedan domicilni autohtoni Srbin koji ga vekovima, transgeneracijski nastanjuje”, naglasio je on.
U pogledu napretka Kosova, Damjanović smatra da međunarodna zajednica nije zainteresovana za stvarne unutrašnje prilike na Kosovu.
“Sami koreni, čitava geneza i održavanje aktuelnosti Kosova počiva na evroatlantskim strukturama koji isti entitet posmatraju kao prepreku srpskom i posredno, potencijalno ruskom faktoru u ovom delu Evrope. U tom kontekstu, indiferentni su naspram unutrašnjih prilika na Kosovu i Metohiji, pa čak neki elementi na Zapadu poželjno posmatraju istiskivanje srpske populacije i srpskih tragova sa datog prostora kao sredstvo trajnog suzbijanja Srbije i lišavanja pravne, demografske, istorijske i političke pretenzije Beograda. Zato nimalo nije iznenađujeće što su inostrani mentori albanskim strukturama u Prištini sve vreme dopustali široku slobodu akcije prema srpskom pitanju”, zaključio je istoričar Miloš Damjanović u kratkom razgovoru za Kim radio.
