Po optužnici, njegovog sina Bobana Dedića, koji je tada imao 37 godina, krajem juna 1999. godine u okolini Orahovca ubili su pripadnici OVK, a njegovo telo nikada nije pronađeno.
Svedok Dedić je rekao da po okončanju sukoba na Kosovu u junu 1999. godine nije želeo da napusti Orahovac sa srpskim snagama, kao što je to učinila većina Srba i da je s porodicom ostao da živi u albanskom delu grada.
Ubrzo su, međutim, u svedokov stan došli vojnici OVK i njihov lokalni komandant Ismet Tara.
Tražili su oružje, pretili i zlostavljali Dediće, a sutradan im je Tara zatražio ključ od stana i poručio im da odu za 15 minuta, što su i učinili.
Predrag Dedić je posvedočio da mu sina Bobana pripadnici OVK odveli 18. juna 1999. godine dok je bio s majkom Božanom, kojoj su rekli da moraju da s njim obave „informativni razgovor“.
Svedok je izjavio da je pokušao da dođe do sina u policijskoj stanici i u obližnjem vatrogasnom domu, ali da mu vojnici OVK to nisu dozvolili.
Kod Dedića su, ubrzo potom, došli komandant OVK Tara i nemački pripadnik KFOR-a po imenu Stefan.
„Tara mi je rekao da mi je sin bezbedan i da će sutra biti pušten“, opisao je svedok.
To se, međutim, nije dogodilo, a na Dedićevo pitanje gde mu je sin, Tara je odgovorio da „ne zna“ i preporučio mu „da se gubi što pre“.
Svedok je naglasio da za otmicu sina smatra odgovornim Taru, koga je od pre rata poznavao kao vlasnika ćevabdžinice.
Tara mu je rekao i da je pripadnik KFOR-a Stefan „prekomandovan u Prizren“.
„Pretpostavljam da je Stefan želeo da mi vrati sina, ali da je OVK bio moćniji i odlučivao je o tome, iako je KFOR trebalo da nas štiti. OVK mu nije dao to pravo“, naglasio je Dedić.
Boban Dedić više nije bio viđen živ.
Njegov otac verovao je da je OVK držala Bobana zajedno s drugim srpskim pritvorenicima u vatrogasnom domu u Orahovcu, a to mu je, kako je rekao, potvrdila supruga Petka Pelevića, koji je tamo bio nasmrt prebijen.
„Znam tačno da je tu bio sabirni centar, odatle su odvodili i ubijali“, kazao je svedok preko video veze.
Zajedno s Tačijem, optuženi su i ratni članovi Glavnog štaba OVK Kadri Veselji, Redžep Seljimi i Jakup Krasnići.
U 10 tačaka, Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići optuženi su za: progon na političkoj i etničkoj osnovi, zatvaranje, nezakonito hapšenje i pritvaranje, druge nehumane postupke, okrutno postupanje, prisilni nestanak, mučenje i ubistva.
Optužnica Tačija, Veseljija, Seljimija i Krasnićija tereti za zlodela počinjena u 42 nelegalna pritvora OVK na Kosovu i u Albaniji od marta 1998. do septembra 1999. godine nad približno 407 pritvorenika, od kojih je najmanje 98 ubijeno.
Pre početka sudjenja, tužioci su imenovali 75 ubijenih, od kojih je 51 osoba srpske nacionalnosti, 23 žrtve su Albanci, a jedna je Rom.
Krivična dela iz optužnice kvalifikovana su, u šest tačaka, kao zločini protiv čovečnosti, a u četiri tačke kao ratni zločini.
Za te zločine, po optužnici, Tači i saoptuženi snose i individualnu i komandnu odgovornost.
Prema optužnici, Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.
Cilj tog zločinačkog poduhvata bilo je preuzimanje kontrole nad celim Kosovom nasiljem nad svima koje je OVK smatrala protivnicima – Srbima, Romima i Albancima proglašenim za „izdajnike“, „špijune“ i „kolaborante“ sa srpskim vlastima.
Optuženi su, u vreme obuhvaćeno optužnicom, bili članovi Glavnog štaba OVK: Tači kao politički komesar, kasnije i zapovednik, Veselji kao šef obaveštajne službe, Seljimi kao glavni operativac, a Krasnići kao zamenik komandanta i portarol.
U privremenoj vladi Kosova, proglašenoj u martu 1999. godine, Tači je bio premijer, Veselji minista za obaveštajne poslove, Seljimi ministar unutrašnjih poslova, a Krasnići portarol.
Svi optuženi, koji su uhapšeni na Kosovu 4. i 5. novembra 2020. godine, u prvom pojavljivanju pred sudom, od 9. do 11. novembra iste godine, izjasnili su se da nisu krivi za zločine iz optužnice.
Tači i saoptuženi su od hapšenja u sudskom pritvoru u Sheveningenu, a sud je više puta odbio njihov zahtev da budu privremeno oslobođeni.
