Svedok je iskaz na suđenju dao na srpskom jeziku preko video veze, identiteta zaštićenog šifrom 1129 i elektronskom izmenom lika i glasa.
Skoro celo njegovo svedočenje odvijalo se iza zatvorenih vrata.
U kratkom otvorenom delu zasedanja, svedok je potvrdio raniju izjavu da ga je u junu 1999. kod rudnika Belaćevac, u opštini Kosovo Polje, „otela grupa naoružanih pripadnika OVK“ u prisustvu njihovog „oblasnog komandanta“.
Svedok je bio „vezan, tučen i zlostavljan“ na licu mesta, a potom na još dve lokacije. Na trećoj lokaciji, „svedoka su teško prebili komandiri“ OVK čija su imena u dokumentima redigovana.
Iste noći, svedok 1229 je prebačen u drugu kuću gde ga je jedan zapovednik OVK ispitivao i „pretio mu streljanjem“.
„Nadalje, u štabu OVK…svedok je takođe bio ispitivan i pretučen“, a potom je bio prebačen u drugo selo gde je bio „držan u pritvoreničkom objektu“ OVK.
Tamo je „svakodnevno bio prebijan“ sve dok, posle dve nedelje od otmice, nije bio pušten na slobodu.
Odgovori tužiocu
Odgovarajući na pitanja tužioca, svedok je, na otvorenom delu zasedanja, potvrdio da mu pripadnici OVK, dok je bio u njihovim rukama, nisu rekli ni za šta ga terete, ni zašto su ga oteli i zatvorili.
Svedok je izjavio da je njegova otmica brzo postala „opštepoznata stvar“ zato što je njegov otac apelovao na KFOR i druge uticajne faktore da ga pronađu i oslobode.
Lokalno srpsko stanovništvo je organizovalo i protest ispred sedišta međunarodnih snaga, tražeći da svedok bude oslobođen.
Svedok 1129 je na mapi obeležio sve lokacije na kojim je bio zatočen, a ta mapa je uvedena u dokaze.
Iz rečenog u sudnici proizlazi da je svedok bio otet neposredno posle povlačenja srpskih snaga bezbednosti sa površinskog kopa Belaćevac, posle okončanja NATO bombardovanja, 10. juna 1999.
Tužilac Cezar Mihalčuk citirao je, u tom kontekstu, novinski članak u kojem je „noćni čuvar“ na tom kopu izjavio da je bio „iznenađen brzinom povlačenja“ srpskih snaga sa rudnika.
Po članku, taj portir je izjavio da ga je prethodno „vojni policajac“ uveravao da će zbog značaja za elektro-energetski sistem Srbije, taj rudnik biti obezbeđen bar desetak dana i da se neće ponoviti leto 1998. kada je kop zauzela OVK i otela 10 srpskih radnika koje više niko nije video žive.
Svedok 1129 rekao je da se u junu 1998. brzo proširila vest da je OVK „skinula iz autobusa“ desetoricu radnika koje je on poznavao. Imena nekih od njih naveo je u sudnici.
Otmica i nestanak desetorice radnika rudnika Belaćevac nisu deo optužnice protiv Tačija i saoptuženih Kadrija Veseljija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija.
Optužnica
Optužnica u 10 tačaka tereti Tačija (55), Veseljija (56), Seljimija (52) i Krasnićija (73) za: progon na političkoj i etničkoj osnovi, zatvaranje, nezakonito hapšenje i pritvaranje, druge nehumane postupke, okrutno postupanje, prisilni nestanak, mučenje (dve tačke) i ubistva (dve tačke).
Navedene zločine, pripadnici OVK pod komandom optuženih počinili su, po optužnici, u 42 nelegalna pritvora OVK na Kosovu i u Albaniji nad približno 407 pritvorenika, od kojih je najmanje 102 ubijeno, od marta 1998. do septembra 1999.
U optužnici je identifikovano 75 žrtava – 51 srpska, 23 albanske i jedna romska.
Šest tačaka optužnice tereti Tačija, Veseljija, Seljimija i Kransićija za zločine protiv čovečnosti, a četiri tačke za ratne zločine.
Prema optužnici, Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.
Cilj tog zločinačkog poduhvata bilo je preuzimanje kontrole nad celim Kosovom nasiljem nad svima koje je OVK smatrala „protivnicima“.
Kao saučesnici u zločinačkom udruženju, u optužnici su navedeni i oficiri OVK: Azem Sulja, Ljah Brahimaj, Fatmir Ljimaj, Sulejman Seljimi, Rustem Mustafa, Šukri Buja, Ljatif Gaši i Sabit Geci.
Svi optuženi izjavili su da nisu krivi. Oni su u pritvoru u Hagu od hapšenja na Kosovu u novembru 2020.
