„Da bi bio izabran od Boga, a Bog u krajnjoj liniji svakoga izabira po svojoj ljubavi, ti moraš njega da biraš svakoga dana, da se za njega odlučuješ. Tako da je vrlo teško ko je unutra, a ko spolja. Ko se spasava, a ko propada. Ne sudimo po licu, po spoljašnjosti, nego po srcu. I Gospod Hristos govori da je on bio bližnji zato što je činio delo ljubavi. Vidi se iz toga kako se on postarao o čoveku koji je zapao među razbojnike, da je bio neko ko je bio naročito bogat. Oni koji su bili bogatiji i ugledniji su prošli nevideći tog čoveka, on za njih nije postojao. Ali, za ovoga je čovek počeo da postoji, učinio je sve za njega. Za to nam Gospod govori ko je bližnji, onaj koji se bezrezervno daje i bez mere“, kazao je vladika Ilarion u svojoj besedi.
Vladika Ilarion je govorio i o besedama svetog Jovana Zlatoustog, kao i o veri bez koje ne bi bilo ni ljubavi ni života.
„Svetitelji Božiji su bili oni koji su bili prijatelji Gospodnji koji su imali u utrašnji razgovor sa Bogom. Taj ko je tvoj bližnji, to je onaj čije dejstvo ti primaš, kome se daješ i pustaš njega u sebe. Svetitelji su bili ljudi osenjeni energijom božanstva. Takav je bio i svetitelj kojeg danas proslavljamo, preveliki, Zlatousti propovednik jevanđelja, Jovan, arhiepiskop i patrijarh carskog grada Konstantinopolja, koji je tešio narod i od naroda dobio ime Zlatousti. Po predanju, jedna žena je rekla na crkvenom saboru kada je dugo besedio i spustio se u dubine bogopoznanja i najuzvišenije teologije, ta žena je rekla: ‘Oče, kladenac tvoga bogoslovlja je dubok, a mi nemamo dovoljno dugačka užad da bi smo zahvatili sa tog izvora, zato govori nam razumljivim jezikom, da svi možemo da te razumemo’. Od tada je, po predanju, sveti Jovan počeo da govori na taj način da svi mogu da ga razumeju. I to je svedočenje jevanđelja. Ako mi ne dopremo jedni do drugih, i mi sveštenici i svi hrišćani jedni prema drugima, naša propoved je prazna jer nema ljubavi. Da bi bilo ljubavi mora da postoji vera, jer se od vere živi“, kazao je vladika novobrdski Ilarion.
Svetoj liturgiji u Pećkoj patrijaršiji su pristvovali poklonici iz Novog Sada, Goraždevca i okolnih povratničkih sela, kao i drugi vernici Srpske pravoslavne crkve.
