Pre nekoliko dana je rečeno „Društva na Kosovu i u Srbiji nisu spremna za normalizaciju“. Neko bi mogao da pomisli: „kakav lak način da se lopta baci dole na osnovni nivoa, a ne onima koji predstavljaju narod i pregovaraju za stolom…“. Međutim, ima istine u ovoj izjavi. Prošlo je 25 godina od završetka rata na Kosovu, koje je i dalje de-facto podeljeno društvo. Potrebni su mirni i prijateljski odnosi, ali ne vidim da će se to desiti u bliskoj budućnosti. Životi su prekinuti, pravda je potrebna. Porodice nestalih nastavljaju da žive u mraku i neizvesnosti. Mada je u post-konfliktnom, posleratnom okruženju normalno da podela bude prirodna posledica, što više vremena prođe bez rešenja, to je jači osećaj da kasnimo u nastojanjima da promenimo situaciju.
Nesumnjivo da su na Kosovu urađene određene dobre stvari. Ostvaren je određeni napredak u integraciji na zakonodavnom i administrativnom nivou, uz dobar sistem garancija. Međutim, napori u zbližavanju običnih ljudi su bili malobrojni, ponekad osujećivani, a neki nisu imali željeni dugoročni efekat. U stvari, u poslednje dve godine došlo je do pogoršanja odnosa između kosovskih Albanaca i kosovskih Srba i postoji sve veća iznurenost tokom vremena dok traje politička normalizacija odnosa. Izgleda da Kosovo zaostaje u ovome. Dakle, kao što sam rekao, ima istine u izjavi da društva možda nisu spremna za normalizaciju.
Što više vremena prođe bez poverenja koje bi društva učinila spremnim, to će proces biti izazovniji i produžiti osnovne izvore sukoba, što može imati dugoročniju cenu. Iako bi se moglo smatrati nerealnim govoriti o obnavljanju međusobnog poverenja nakon sukoba, zajednice na Kosovu žive dugi niz godina u neposrednoj blizini, iako bez stvarne interakcije. Istovremeno, sve zajednice bi se složile da postoji potreba za mirom i da postoji prilično dobra predispozicija svih da barem žive u okruženju bez sukoba, prihvatajući pravo jedni-drugih na koegzitenciju.
Međutim, ova situacija možda neće trajati večno sa sve većim zamorom tokom vremena dok traje politička normalizacija odnosa. Takođe, postoji opasnost da bi svaki zamah i interesovanje mogli nestati tokom izazovnih koraka koje može prouzrokovati proces poverenja i pomirenja. Ljudi iz različitih zajednica su se sada navikli da žive odvojeno i možda će biti teško promeniti ovo. Iako im je potrebna izvesnost u vezi toga šta će se dogoditi, ne može se očekivati da će čekati zauvek. Stoga proces izgradnje poverenja, mira i pomirenja treba tretirati kao prioritet, odmah!
Dakle, suočavajući se sa ovom realnošću, šta može učiniti civilno društvo? Da prekrsti ruke i čeka da se dogovore oni koji su zaduženi za zvanični proces, a zatim ono samo nastavi? Po mom mišljenju, ovo bi bio pogrešan pristup. Kosovo ne može da čeka. Umesto toga, društvo treba da se spremi za vreme kada će doći do normalizacije na političkom nivou. Štaviše, treba da pokuša da doprinese procesu normalizacije i pregovora na visokom nivou.
Imajući u vidu ovo, Barabar centar, zajednička inicijativa dve organizacije civilnog društva, Integra iz Prištine i CASA iz severne Mitrovice, koje su pre nekoliko godina udružile snage i počele da govore o izgradnji mira na Kosovu. Poslednjih godinu dana, a zahvaljujući podršci Misije UN-a na Kosovu, od maja 2023, centar je postao stvarnost. Kao čvorište između zajednica, pruža otvoren prostor za profesionalnu i društvenu interakciju među grupama homologa iz svih zajednica dajući glas nedovoljno zastupljenim grupama. Do sada je realizovano više od 80 aktivnosti i inicijativa. Uz puno entuzijazma i nakon širokih konsultacija sa više od 50 praktičara, stupajući u kontakt sa više od 200 aktera, razrađeno je 10 principa koji čine osnovu, suštinu rada centra.
Dole navedenih 10 principa bi trebalo da podstaknu na određeno razmišljanje, pitanja i dati odgovore na ono što je potrebno da se prevaziđu podele u kosovskom društvu i konkretno šta kosovsko i srpsko društvo treba da učine kako bi bila spremna za normalizaciju?
1. Izgradnja poverenja i pomirenja je spor proces. Prvo moramo da učimo jedni o drugima ako želimo da se iskreno bavimo ovim.
2. Moramo uspostaviti međuljudsku komunikaciju između pripadnika različitih etničkih zajednica.
3. Moramo prepoznati, prilagoditi se i ceniti raznolikosti između etničkih zajednica.
4. Moramo identifikovati i negovati zajedničke interese i vrednosti među različitim etničkim zajednicama.
5. Moramo početi sa pojedinačnim naporima – moguć je pristup pomirenju od temelja nagore.
6. Moramo osigurati efikasnu primenu postojećeg sistema garantovanja prava svih zajednica.
7. Moramo osigurati da procesi izgradnje poverenja i pomirenja budu inkluzivni.
8. Moramo da pozovemo na odgovornost one koji su pred očima javnosti kako bismo se osigurali da narativi onih čiji se glas čuje u javnosti budu istiniti i uz poštovanje, a ne koji podstiču sukobe ili podele.
9. Moramo pozvati na pravdu za sve žrtve, bez obzira na njihovu etničku pripadnost.
10. Moramo dati prioritet procesu izgradnje poverenja i pomirenja.
Na kraju, ističem princip broj sedam, koji predviđa da svaki proces izgradnje poverenja treba da bude inkluzivan. Inkluzivan u svim perspektivama: generacijama, etničkoj pripadnosti, političkoj pozadini, itd… Ali, isto toliko veoma važno, i rodno inkluzivan: U suštini, uključiti žene koje bi trebalo da budu sve što požele da budu. Nesumnjivo, žene su one koje grade mir, pa bih rekao svakome ko želi da sklopi mir, na bilo kom nivou: računajte na žene, počnite sa ženama. Makar pokušajte!
