Kada u Novi Sad doputujete organizovano, u automobilima bez (ili prekrivenih) registarskih tablica, uniformno obučeni u crnu odeću, sa maskama na licima, sa palicama, motkama, gedorama i francuskim ključevima u rukama, jasno je da niste došli da mirno protestujete, već da izazivate nerede. Očito krijete tablice i lica da ne biste bili prepoznati kada budete izazivali nerede i tim motkama tukli narod. Ali, zašto to radite?
Bolno je gledati prizore u kojima i policija brutalnim batinanjem, koje više liči na scene linča nego na rutinsku primenu sile radi očuvanja reda, lomi udove i dislocira bubrege dečacima na ulicama Valjeva, prebija žene i izigrava živi štit za naprednjačke batinaše koji prebijaju narodnog poslanika Peđu Mitrovića.
To ne liči na dela nekoga ko voli ovaj narod, njegov porod, njegovu budućnost, mladost, već na zverski poriv da neku mladu osobu osakatite za ceo život, ako uopšte i preživi takvo batinanje – i sve to anonimno, krijući se u „kornjači“. I opet pitam, zašto?
Istorija nas uči da niti jedna vlast nije večna, već promenljiva. Nažalost, dobrim delom prošlih epoha su promene vlasti bile nasilne, najčešće zato što bi vlast skoro uvek silom suzbijala nadirući sentiment naroda. Ali moderna demokratska država je našla način da doskoči istorijskim trendovima. Umesto da snagu merimo mišićima, batinama, oružjem i nasiljem, moderna država neminovnost promena vlasti ugrađuje u sam sistem. Tako, mirnim putem, s vremena na vreme (najčešće svake četiri godine), odmeravamo snage na izborima, te nakon njih džentlmenski priznajemo poraze ili, pak, slavimo pobede, ali ne na način da bahatošću bodemo oči poraženima, već shvatajući da su i poraženi deo tog istog društva koje mora da nastavi da funkcioniše u korist svih građana.
Podsetiću da je i ova današnja garnitura političara došla na vlast mirnim putem, na izborima, a da se prethodna nije tome opirala uz pomoć batinaša ili brutalnošću policije. Nije sramota sići sa vlasti. Zaboga, to je istorijska neminovnost.
Izlaz iz trenutne krize u kojoj se našla Srbija jesu izbori i normalno je što studentski pokret traži vanredne parlamentarne izbore. Ali, nije normalno da se predsednik opire zahtevu da raspiše te izbore. I nije normalno da svoju vlast brani batinašima koji tuku sve redom, i žene i devojke i okupljene, nenasilne građane po ulicama gradova i varoši širom Srbije.
U kontekstu najnovijeg prebijanja, privođenja i maltretiranja građana (među njima i studenata, učenika, ljudi iz akademske zajednice) od strane huligana, batinaša i kriminalaca pod kontrolom režima, jasno je da u Srbiji, nažalost, više ne postoje institucije. Čak ni Skupština, kao vrhovno predstavničko telo i zakonodavna institucija, više ne funkcioniše, jer je od 25. novembra u stanju državnog udara.
Zato su, kao jedini put za izlazak iz opšte društvene krize i kao prevencija pretećeg građanskog sukoba, ne samo potrebni nego i neophodni vanredni parlamentarni izbori koje su studenti zatražili još početkom maja. Kao univerzitetski nastavnik, pozivam sve nas, bez obzira na kojoj smo strani „barikade“, da konačno naučimo tu lekciju iz istorije: „Studenti (i mladi) su uvek u pravu”. Prirodno, jer – oni su budućnost svake zemlje.
Jasno je da ovaj režim i sam zna da više nema legitimitet. Upravo zato su batinaši koje režim plaća narodnim novcem izvedeni da batinaju taj narod. Srbija sa ovim režimom nema budućnost, ali režim grčevito čuva svoju poziciju. Nije više upitno da li će ova autokratija biti uklonjena, već samo kada i kako. Najbolje je da se to učini izborima. Alternativa je mnogo gora.
Jer, u protekla dva dana, svedočili smo i angažovanju i zloupotrebi vojske u borbi protiv sopstvenog naroda. Nespretnim izjavama povređenog predstavnika vojske o prisustvu svojih sedam kolega u Novom Sadu je već upaljen crveni alarm koji vodi ka novim tenzijama. Samo pukom srećom nije bilo žrtava, ali eventualnim uplitanjem vojske u ulične sukobe rizikuje se građanski rat. A može jednostavnije – izborima. Studenti (a i narod) to zahtevaju. I da: studenti jesu u pravu!
