Poznati aktivista iz Gane, Prosper Dzic (Prosper Dzitse), objavio je 2017. članak u kome je citirao jednog profesora/predavača univerziteta u Južnoj Africi koji je, navodno, ovim rečima, dočekao studente prvog dana školske godine:
„Uništenje bilo koje nacije ne zahteva upotrebu atomskih bombi ili upotrebu raketa dugog dometa. Potrebno je samo snižavanje kvaliteta obrazovanja i dozvoljavanje studentima da varaju na ispitima. Pacijenti umiru pod rukama takvih lekara. Zgrade se ruše ako ih prave ruke takvih inženjera. Novac se gubi iz ruku takvih ekonomista i računovođa. Čovečanstvo umire pod rukovodstvom takvih verskih učenjaka. Pravda nestaje u rukama takvih sudija… Neznanje vlada umovima dece pod starateljstvom učitelja koji je položio ispite varajući. Urušavanje obrazovanja je urušavanje nacije”.
Te opominjuće reči mene ne asociraju na daleku Ganu, ili Južnu Afriku, već, nažalost, na moju zemlju kojoj kao da je Dzic prorekao sudbinu. Izgleda da nas je baš ta zla kob snašla.
Pogledamo li se kao nacija u ogledalo, vidimo jednu neverovatnu sliku. Skoro deceniju i po na ključnim, rukovodećim pozicijama u društvu (predsednici opština, gradonačelnici, narodni poslanici, direktori javnih institucija i preduzeća, ministri, neki predsednici vlade, pa čak i jedan predsednik države) imamo prepisivače, varalice, kupce i falsifikatore diploma, plagijatore doktorata.
Neshvatljivo je koliko ti ljudi mrze rad, trud, poštenje i učenje, a neizmerno vole diplome. Bolno je gledati u ogledalu tu sliku svoje nacije koja se očigledno urušava. Lakše je skrenuti pogled ka imaginarijumu „zlatnog doba ekonomskog tigra”. Ali, ne može se tek tako pobeći od činjenice da je ta kobna nadstrešnica pala 1. novembra upravo zato što se obistinilo Dzicovo predskazanje. Našim sudbinama vladaju ministri „nemapojmaši” kojima je najbitniji rejting stranke dok se ulizuju vođi, neke računovođe „nemapojmaši” koji kao da se utrkuju ko će više novca da proneveri, pojedini inženjeri „nemapojmaši” koji potpisuju svašta za šaku evra, i odabrane sudije „nemapojmaši” koji se radije bave tviterašima nego ozbiljnim kriminalcima.
Naravno, nisu svi ljudi sa diplomama „nemapojmaši”, ali smo dozvolili da na ključna mesta dođu upravo oni, a mi smo ćutali.
U ovakvim okolnostima, nije čudno što su se pobunili baš učeni ljudi, pripadnici akademske zajednice (studenti, đaci, učitelji i profesori). Mi tražimo samo minimum minimuma: uređeno društvo, vladavinu prava, funkcionisanje institucija, odgovornost, meritokratiju. To nije ideološka borba za „boje i krstove”, za istok ili zapad, za socijalizam ili kapitalizam, već, zapravo, borba za očuvanje nacije i države. Novost je samo što sad akademci konačno shvataju da put do popravke obrazovnog sistema i revitalizacije nacije, ide preko promene vlasti, jer bez promene ljudi neće doći ni do promene sistema. I zato tražimo izbore. Najobičnije izbore. Mirne, ustavom predviđene, fer izbore. Samo to!
A odgovor na ovaj opravdan i legitiman zahtev su prebijanja i hapšenja studenata, pretnje silovanjem studentkinja, jurišanje policije na fakultete, uskraćivanje plata, otpuštanje nastavnika i profesora. Kao da više nije dovoljno samo razoriti instituciju prosvete, već i fizički uništiti učene ljude, jer ako nas ne satru – zamislite te jeresi – nastavićemo da mislimo i maštamo snove o uređenoj državi?!
Tužno je da „nemapojmaši” (ili, ako hoćete, „ćaci”) ne znaju ni istoriju – bežali su i sa tih časova. Jer, da znaju bar malo istoriju bilo koje epohe, shvatili bi da će mladost uvek pobediti. Mladost je rušila monarhe, sultane, carevine, kolonijaliste, robovlasnike, komuniste itd. Srušiće i ovu vlast. Samo je pitanje koliko će to da traje i hoće li nacija uspeti da se oporavi nakon tog procesa. Ulog je veliki. Ćacijima bi bilo pametnije da pristanu na kompromise, ali kada bi ćaci bili pamentni, oni ne bi bili ćaci. Dakle, ostaje istrajnost u zahtevima kao jedina opcija, uprkos batinama, hapšenjima i otpuštanjima – tražimo izbore, zaključio je profesor Kavčić u svom autorskom tekstu.
