Algoritmi ovih platformi funkcionišu tako što analiziraju ponašanje korisnika. Oni najpre prate šta lajkuju, dele, komentarišu i koliko se dugo zadržavaju na određenom sadržaju. Na osnovu toga, sistem im preporučuje slične objave, čime se postepeno sužava spektar informacija koje vide.
„Oni (algoritmi) ne biraju ono što je istinito, važno ili kvalitetno. Biraju ono što će vas najduže zadržati na platformi“, rekao je za Radio Kim ekspert za digitalnu transformaciju Aleksandar Mastilović.
U praksi, to znači da korisnik koji prati proteste na severu Kosova može videti isključivo sadržaj koji potvrđuje narativ o ugroženosti Srba. Drugi korisnik, sa drugačijim navikama, dobijaće sadržaj koji naglašava legitimnost institucija u Prištini.
Digitalni mehuri i podeljene stvarnosti
U kosovskom kontekstu, eho komore često prate političke i etničke linije. Korisnici koji prate medije iz Beograda uglavnom dobijaju jednu interpretaciju događaja. Posledično, oni koji prate izvore iz Prištine vide drugačiju sliku.
„Bez uvida u to šta drugi ljudi misle i koliko različitih mišljenja postoji u društvu, društva teško da mogu da postoje“, kazao je za Radio Kim medijski ekspert i nekadašnji direktor Slavko Ćuruvija fondacije Ilir Gaši.
Pojasnio je da eho-komore stvaraju zatvoren informativni prostor u kojem korisnici stiču utisak da je u njima sadržana celokupna realnost. Bez kontakta sa drugačijim stavovima i „drugom stranom“, što je jedan od osnovnih principa novinarstva, građani gube mogućnost da sagledaju širu sliku, što dugoročno otežava funkcionisanje društva.
U takvom okruženju, stvara se utisak da „svi misle isto“, iako je realnost znatno složenija.
„Krajnji cilj nije informisanje, nego maksimizacija vremena provedenog na platformi i broja prikaza oglasa. Algoritam je optimizovan za poslovni model, a ne za vaš interes“, naglasio je Aleksandar Mastilović.
Zašto su eho-komore problem?
Stručnjaci upozoravaju da eho-komore mogu izazvati ozbiljne posledice. One pojačavaju polarizaciju, smanjuju spremnost na dijalog i otežavaju razumevanje suprotnih stavova. Istovremeno, stvaraju pogodno tlo za širenje dezinformacija.
Algoritmi posebno favorizuju sadržaj koji izaziva snažne emocije poput straha, besa ili šoka pošto takve objave generišu više interakcija. Upravo zbog toga, netačne ili neproverene informacije često se šire brže od proverenih vesti.
„Kanali širenja dezinformacija su brojniji od onih koji šire tačne informacije. Dezinformacije se, osim u tabloidima i pojedinim medijima koji ih raspršuju, šire i na svim društvenima mrežama. Mediji koji rade profesionalno gube, donekle, bitku“, navela je za Radio Kim Ana Marija Ivković sa portala Alternativna.
Jake emocije su najefikasniji alat za „hvatanje“ pažnje koji evolucija poznaje, smatra Mastilović.
„Istraživanje Masačusetskog instituta za tehnologiju pokazalo je da se laž širi šest puta brže od istine na Tviteru. Ne zato što ljudi vole laž, nego zato što laž češće izaziva iznenađenje i indignaciju“, rekao je on i dodao:
„Kada se sistem optimizuje za emotivnu reakciju, on gura korisnika ka sve ekstremnijem sadržaju iste vrste jer je to sledeća doza koja drži pažnju. To nije ideologija platforme, to je matematika optimizacione funkcije“.
Iskustva korisnika
I građani primećuju da im se na mrežama sve češće pojavljuje „jedna te ista priča“.
„Verujem da postoji algoritam koji prati moje stavove. Onda meni izlaze konstantno te neke stvari koje algoritam prati jer dok su, recimo, bile aktivne priče oko studentskih protesta ili nekih izbora, jednom kada vidim jednu vest o tome, meni konstantno izlaze takve vesti“, kazala je za Radio Kim studentkinja Fakulteta umetnosti u Zvečanu Aleksandra Ničić.
Imamo potpunu atomizaciju društava u neke vrlo zatvorene informativne zajednice u kojima nam se serviraju informacije koje samo iznova i iznova potvrđuju naše stavove, umesto da nas teraju da preispitujemo ono što čujemo, smatra Ilir Gaši.
„Tek kad razgovaramo sa nekim ko je van našeg kruga, mi imamo tu šansu. Ali, problem sa polarizacijom je i u tome što ćemo mi tu osobu pre videti kao protivnika, kao nekog ko dolazi iz drugog tabora i ko nam ne želi dobro“, dodao je.
Kako izaći iz digitalnog mehura
Sagovornici Kim radija ističu da je moguće ublažiti uticaj eho-komora, ali naglašavaju da to zahteva aktivan pristup korisnika. Preporučuju praćenje različitih izvora informacija, uključujući i međunarodne medije, kao i svesno izlaganje drugačijim stavovima.
Korisnik može svesno da utiče na ono što mu se „servira“. Međutim, ne može da pobedi sistem koji o njemu raspolaže neuporedivo većom količinom podataka u odnosu na vreme koje on sam ima da razmišlja o sebi.
„Naš telefon nas, zapravo, mnogo bolje poznaje nego mi sami sebe“, kazala je Aleksandra Ničić za Radio Kim.
Provera informacija pre deljenja i kritički odnos prema sadržaju na mrežama takođe su ključni koraci.
„Ono što ne radi je pasivno skrolovanje uz nadu da će se fid (feed) sam popraviti. Algoritam uči iz svake sekunde vaše pažnje, čak i kada ste besni na ono što gledate. Bes je angažman, a angažman je za sistem signal ’daj mi još ovoga‘“, podsetio je Aleksandar Mastilović.
On je naglasio da najefikasnija strategija nije nadmudriti algoritam, nego smanjiti njegov uticaj – diverzifikovati izvore, koristiti više platformi, povremeno se isključiti.
„Važno je tražiti aktivno, umesto da čekate da vas (algoritam) pronađe“, rekao je.
Bez razumevanja algoritama, korisnici ostaju zatvoreni u sopstvenim verzijama stvarnosti, uz uverenje da vide celu sliku dok, zapravo, gledaju samo jedan njen deo. U takvom sistemu, više nije pitanje šta je istina, već koliko verzija stvarnosti istovremeno postoji.
„Upravo zato je regulacija digitalnih platformi, uključujući Akt o digitalnim uslugama Evropske unije, prvi ozbiljan pokušaj da se na ovo strukturno iskrivljenje informacionog prostora odgovori sistemski, a ne moralističkim apelima“, zaključio je Aleksandar Mastilović.
