Nakon pandemije kovida-19 svet neće biti isti, biće mu potrebna nova ekonomska reorganizacija sa akcentom na obrazovanje, vladavinu prava i zakona, fleksibilnost, jednim delom i kreativnost, ali usmerena, pre svega, ka istinskom dijalogu i partnerstvu.
Generalno gledano, svi se slažu da je kovid-19 izazov, ali takvi procesi mogu biti i prilika da se bude kreativniji u pronalaženju izlazne strategije.
Balkan je sputan političkom agendom koja je dominantna u gotovo svim porama društva. Takvo stanje guši viziju bolje budućnosti, a ona se ogleda prvenstveno u ekonomskom prosperitetu i povratku izgubljenog poverenja.
Evropska unija nije ono što je nekada bila, dok je bila zajedno sa Velikom Britanijom. U poslednje vreme se suočava sa mnogim problemima. Na prvom mestu su tenzije u Italiji, Francuskoj i Španiji zbog secesije (Europe exit). Takav mogući scenario biće ozbiljan izazov, ali i dodatna obaveza za balkanske političare da ojačaju dijalog, partnerstvo, eliminišu barijere. Ovo će, ujedno, biti i prilika da se svi oslobodimo politike prošlosti i stvorimo adekvatnu viziju za budućnost.
Ako različite preporuke ili različite informacije iz Evrope ukazuju na to da možemo biti deo Evropske unije 2050. godine, zar nije to razlog da se zaista okrenemo sebi, eliminišemo barijere i stvorimo novu viziju, koja će garantovati prosperitet i stabilnost, te promeniti negativnu percepciju Zapadnog Balkana. Vreme da se borimo za uklanjanje barijera, a ne za njihovo postavljanje, vreme da zaista imamo usklađene politike jer ćemo jednog dana biti deo evropske porodice i veoma je bitno da radimo na izgradnji nove Evrope, a ne da predstavljamo poteškoću za nju.
Iz tog razloga smatram da je vreme da shvatimo da će najmoćnije oružje Zapadnog Balkana u kreiranju budućnosti biti ekonomija znanja, inovacije, kreativnost i, pre svega, vladavina prava i zakona, ukoliko zaista mislimo da napravimo korak napred ka procesima koji su od nespornog značaja za budućnost. Tačno je da će kovid otići i da nas čekaju mnogi izazovi. Zapadni Balkan suočiće se sa političkom, društvenom i integracijskom pandemijom, ali sve će to biti u našim rukama i od nas zavisi u kojoj meri ćemo zaista biti spremni da pretvorimo izazove u prilike i iz tih prilika stvorimo perspektivu i prosperitet.
Postoje razna pitanja koja žele da vrate unatrag pozitivne procese izgrađene u međuvremenu, da se suprotstave dijalogu, regionalnoj saradnji i uklanjanju barijera. Prema mom mišljenju, to su namere koje Balkan vraćaju u sumorne i mračne osamdesete i devedesete godine prošlog veka.
Potreban je malo drugačiji pristup i shvatanje da je neophodno pripremiti se na to da i dobre vesti sa Zapadnog Balkana mogu biti vesti. Dakle, da nisu vesti samo one koje su loše. Stoga, ako interno ne vodimo dijalog i ako ne uklonimo barijere, bićemo samo crna rupa u Evropi, daleko od stranih investicija i investitora. A onda nam ne preostaje ništa drugo nego da mislimo i da se nadamo da ćemo pobeći sa Zapadnog Balkana.
Na Zapadnom Balkanu ne postoji alternativa dijalogu, posebno između Srbije i Kosova. Mnogo je otvorenih pitanja o kojima se mora razgovarati i koje je potrebno rešiti, a da, pritom, nema straha od normalizacije. Tačno je da će normalizacija odnosa između Kosova i Srbije generisati transparentnost i razmenu informacija, institucionalizaciju ekonomske saradnje i to će biti direktna borba protiv organizovanog kriminala. Ovu normalizaciju ne bi trebalo da uguše određene interesne grupe povezane sa politikama koje žele maglu, kako bi imale dobrobit od te magle, istovremeno gušeći budućnost Zapadnog Balkana. Prema tome, treba raditi na normalizaciji, a ne promovisati strah od normalizacije. Kako bi se sve to postiglo, potrebno je da se čuje i glas građana, a ne da političari budu determinante dijaloga.
Moralna je obaveza kreatora politike na Zapadnom Balkanu da depolitizuju procese jer je današnja politička agenda dominantna, ona je determinanta. S tim u vezi, vrednosti se zanemaruju i sahranjuju, a zemlja ili region koji guše vrednosti, imaju sumornu budućnost. Zato ne bi trebalo gubiti vreme na stalno ulepšavajanje prošlosti, već ga treba koristiti za građenje budućnost, uz učenje na iskustvima najrazvijenijih zemalja, bilo u Evropi, Aziji ili u Sjedinjenim Američkim Državama. Ne živi se od narodnog patriotizma i od demagogije koja je uvek umotana u folklor.
Potrebni su nam konkretni koraci, a verujem da je sudbina Zapadnog Balkana i njegovih građana mnogo više u našim rukama nego što smo mi za tako nešto spremni. Potrebno je da rešimo domaće zadatke, a ne da čekamo da ih Evropa, Amerika ili bilo ko drugi reši. Prema tome, treba shvatiti da teške situacije, poput ove koju karakteriše kovid-19, predstavljaju krizu globalnih tazmera. Baš u tako teškim okolnostima se izrađuju i pišu najbolje strategije. Ovaj momenat treba da bude iskorišćen za novi pristup, za oporavak i za davanje novog mesta politici kako ona ne bi bila zastupljena u svim segmentima društva, već kako bi u njemu zauzela adekvatno mesto.
Na Kosovu je situacija alarmantnija u poređenju sa zemljama regiona. Dok su zemlje u regionu preduzele veoma pozitivne korake da pomognu građanima, da budu bliže preduzećima i da smanje negativne efekte pandemije, na Kosovu su politika i borba za vlast dominantnije od države i građana. S tim u vezi, dok su zemlje regiona sprovele i do 5-6 strategija za podizanje svesti o ovoj situaciji, na Kosovu smo čekali dugo za paket oporavka, paket koji ima samo jedan značajan stub, a to je 10% penzijskog fonda. To nije pomoć, građani Kosova zaslužuju više. Na kraju krajeva, ekonomski govoreći, građanin zaslužuje da ga država pomogne. Nažalost, takvo ponašanje je bilo neadekvatno i neprimereno, ali želim da verujem da će se kreatori politike na Kosovu osloboditi ove agende i okrenuti građanima i državi. Uznemirujuće je što se trenutno nalazimo u predizbornoj kampanji u kojoj dominira više kopi-pejst strategija iz prošlosti, a nedostaju nove ideje. Nedostaje institucionalna spremnost za suočavanje sa problemima, vizije o tome kako upravljati javnim preduzećima, kako da imamo reforme javne uprave, kako normalizovati odnose sa zemljama regiona, posebno sa Srbijom. Verujem da u tom smislu postoji zaobilaženje značajnih problema, ali se danas mora shvatiti da neće biti budućnosti za Zapadni Balkan, niti Zapadnog Balkana u partnerstvu sa Evropom, ako Kosovo ne bude oslobođeno od Srbije i Srbija od Kosova. Ključni mehanizam za tako nešto zaista je dijalog, konsultacije, partnerstvo, ali dijalog koji će zaista uključivati sve dimenzije društva, a ne dijalog u kojem će dominirati samo politička agenda i koji će predvoditi samo kreatori politika.
Verujem da je vreme da se Zapadni Balkan otrezni. Imajući u vidu da su zemlje regiona učinile više da za vreme pandemije podrže svoje građene, Kosovo očekuju mnogi izazovi jer je u tom pravcu zaostalo. Ako će tim zemljama biti potrebne dve ili tri godine za oporavak, Kosovu će trebati dvostruko više. Želim da verujem da će se svi u predizbornoj kampanji pre izbora 14. februara složiti da kandidati za premijera moraju imati dugoročnu strategiju i da će im prvi zadatak biti hitna akcija, drugi proces oporavka, a treći plan o razvoju ekonomije i o tome kako svesti na minimum efekte pandemije na kosovsku ekonomiju. Ali, u zemlji u kojoj je politika svakodnevna agenda svih, budućnost je sumorna, iako želim da verujem da je došlo vreme da vrednosti i meritokratija dođu do izražaja, a ne da uvek politička i pripadnost određenoj interesnoj grupi određuje budućnost. Vreme je za oporavak, vreme je za raščišćavanje. Sudbina Zapadnog Balkana i Kosova je u našim rukama i što pre to budemo shvatili, bićemo spremniji za dug, ali značajno lakši put.
Otvoreni i dinamični prostor za diskusiju, unutar srpske i između srpske i ostalih zajednica na Kosovu, uticanje na bolje razumevanje i unapređenje pozicije srpske zajednice je cilj projekta Kosovske fondacije za otvoreno društvo (KFOS) „Demokratija, otvorenost i perspektiva srpske zajednice na Kosovu“ – OPEN. Deo ovog projekta je i ciklus tekstova OP-ED formata koje pišu upućeni u aktuelne društveno-političke teme i procese. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo, RTV Kim, niti NVO Aktiv čiji je doprinos tekst Safeta Gržaliua.
