Da počnemo od suštine, da u našem društvu postoji vladavina prava u punom kapacitetu, čitava ova priča oko upotrebe jezika ne bi ni bila potrebna. Da postoji vladavina prava, poštovalo bi se slovo zakona i to bi građani, svakako, prvi videli i osetili. Šta to predstavlja u priči o jezicima na Kosovu ? To bi značilo situaciju u kojoj građani koriste svoj maternji jezik, zakonom određen kao službeni ili kao jezik u upotrebi, bez analize ko je u smeni ? Kako je raspoložen šalterski službenik (inače čuven po svojoj filantropiji), bez razmišljanja da li sam pravilno rekao ’’dobar dan, kako ste’’ na maternjem jeziku službenika ili bez neke čokolade (mlečne) ili ne daj Bože bez neke koverte.
Pošto je situacija takva da je zakon o upotrebi jezika ,,mrtvo slovo na papiru,,(nažalost nije jedino ,,mrtvo slovo,,) onda moramo da pričamo o tome, kako i zašto? Pre svega moramo, otvoreno bez lažne političke korektnosti (koja se na Kosovu može seći u vazduhu) da razbijemo neke zablude (da ne kažem mitove), poluistine (da ne kažem laži, da i ja budem lažno politički korektan, ipak živim na Kosovu, ne mogu mimo sveta), a pre svega da razbijemo i ukažemo na neke opasne zamene teza.
Prva velika zamena teza, poluistina i zabluda, po mom skromnom mišljenju, je teza da je ’’zakon dobar ali se ne sprovodi’’. Jednostavno rečeno (na bilo kom službenom jeziku ili jeziku u upotrebi) ovo nije tačno. Sud o tome da li je jedan zakon dobar ili ne, prema konceptu vladavine prava, ključno zavisi od činjenice da li taj zakon može da se sprovede na terenu ili ne može i da li se on sprovodi ili se ne sprovodi. Da li Kosovo može da sprovede ovaj zakon? Možda… da se zadnjih 10 godina ulagalo u mlade dvojezične kadrove koje je trebalo stipendirati i slati na univerzitete pa potom zaposliti u institucije da taj zakon ’’ožive’’ na terenu. Da li se sprovodi? Odgovor na ovo pitanje bi trebalo da daju građani, stav autora ovog teksta je da se NE sprovodi.
Druga velika zamena teza, za koju smatram da polazi iz dobrih namera i da ne postoji neka velika negativna tendencioznost, je učenje jezika, ali se time ne umanjuje činjenica da je to zamena teza. Snažno podržavam ideju da deca u školama uče jezike drugih naroda i tu nema ničeg spornog. Velika je greška što je politički motivisano doneta odluka da se iz zvanične nastave u srpskim sredinama na Kosovu izbaci albanski jezik početkom devedesetih. Ali to opet ne menja stvar da učenje jezika nema nikakve veze sa sprovođenjem zakona o upotrebi jezika. Verovatno je jalova priča da ovde ponavljamo šta znači službeni jezik, šta znači jezik u upotrebi i da li je uopšte svrsishodno da po ko zna koji put ponavljamo da su to ustavne i zakonske kategorije, koje zahtevaju određene pravne i praktične posledice. Jedno je sigurno, kad to pokušate da kažete ili nekom javno objasnite (a sami znate da to možda i bolje zna od vas samih) odmah će se posegnuti za argumentom učenja jezika. Učenje jezika svog komšije je kulturna, duhovna i civilizacijska kategorija, nadam se da svi navijamo da postane i kategorija obrazovnog sistema dok je poštovanje zakona o upotrebi jezika i poštovanje jezičkih prava građana, pravna i politička kategorija. Treba reći da u konceptu vladavine prava postoji i nešto što se naziva politička volja za sprovođenjem datih zakona, očigledno nema ni jednog ni drugog.
Treća velika zamena teze, mada je bolje reći sistemska greška, za sada ne mogu sa sigurnošću da tvrdim (košarkaškim slengom rečeno) da je namerna, je što se čitava priča o jezicima, jezičkim pravima i sprovođenju zakona o upotrebi jezika, kroz javni diskurs premešta iz domena institucija u domen društva, građana, pojedinaca, civilnog sektora. Ovo je sistemski problem, institucionalne prirode. Doprinos civilnog društva i građana rešavanju ovog pitanja može biti veliki, ali doprinos je jedna stvar, a pokretanje rešavanja ovog problema od strane institucija, postojanje političke volje i rešenost pojedinaca, nosilaca političke vlasti je sasvim druga dimenzija ove priče. Dimenzija koje nema poslednjih 20 godina na Kosovu i koje neće biti dok se god ključni međunarodni, politički i društveni faktori budu krili iza ovih politički korektnih intelektualnih fraza o multietničkom višejezičnom Kosovu. A dokaz da nema institucionalnog pristupa je činjenica da za gotovu ustaljenu praksu kršenja zakona, tj. nepoštovanja jezičkih prava nema konkretnih sankcija od nadležnih organa.
Kada smo završili sa ovim zamenjenim tezama, zabunama i zabludama (koje sve više uzimaju maha i unutar lokalne zajednice, koja opet najviše trpi) vreme je da otkrijemo i veliki paradoks. Činjenica da situacija gde se ove zamene teza ’’primaju’’ i pronalaze plodno tlo unutar srpske lokalne zajednice je svojevrstan paradoks. Međutim, u pitanju je veoma složen politički i socijalni fenomen koji se ne može jednostavno odrediti zato ostavljamo prostora za neku drugu priliku.
Paradoks na koji želim da ukažem je možda jedina pozitivna stvar i svetla tačka u čitavoj priči o jeziku, jezičkim pravima, zakonima a to je situacija da unutar šire zajednice na Kosovu ima primera poštovanja zakona o upotrebi jezika, ali kod građana, pojedinaca koji nisu u nikakvoj obavezi da ovaj zakon poštuju, za razliku od institucija koje su u obavezi da to čine ali očigledno da je na kraju jedino bitno biti čovek.
