Dok Srbe severno od Ibra izbacuju iz institucija, na ovom parčetu zemlje, sa dve crkve, stotine i stotine ljudi okupljaju se da slave svoje svetinje i svetitelje i da čuvaju svoj grad.
„Volimo da uvek imamo ovoliki broj gostiju. Mi se okupljamo ovde u crkvenom dvorištu, nemamo drugi izlazak, okupljamo se oko ove dve naše zlatne crkve”, govori za Radio Kim Bogdanka Mirić.
Čuje se zvuk građevinskih mašina i ogromna dizalica nosi teret na novoj višespratnici koja gotovo zatvara krug visokih albanskih zgrada oko ovog crkvenog ostrva. U njima retko ko živi, a gradnja traje proteklih dvadeset godina.
S druge strane, stotine malih priloga, dobrotvora – poznatih i nepoznatih – vraća, zajedno sa sveštenikom Dragišom Jerenićem, život mestu koje od drugog veka naše ere do danas čuva veru i nasleđe hrišćanske civilizacije.
„Primer Flora i Lavra najbolje govori kako mi da živimo u našem vremenu kada su se mnogi okrenuli protiv nas. Treba sačuvati dušu svoju, a da bismo je sačuvali treba da sačuvamo ove svetinje koje nam je gospod podario. I ne samo da ih čuvamo, nego i da ih ukrašavamo kao što ste i ovo vi, sa ljubavlju svojom uradili”, kazao je u besedi mitropolit raško-prizrenski Teodosije.
Sveti Flor i Lavr su ranohrišćanski mučenici koji su zidali hramove u ovom kraju i drevnoj Ulpijani. Postradali su zbog ispovedanja svoje vere u Isusa Hrista i hrama koji su posvetili njemu. Sećanje na njih živo i neprekinuto dogradilo je na ovom mestu, u doba Nemanjića, Crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice sa izuzetnim freskama i zapisima iz doba ropstva. Kad je i njemu, prepunom stradanja, paljevina i obnova došao kralj Aleksandar Karađorđević je između dva svetska rata svetinji i narodu darovao Crkvu Svetog Flora i Lavra. Njen arhitekta je bio znameniti Aleksandar Deroko.
Na devedesetogodišnjicu hrama, Đorđe Milanković, mladi freskopisac rodom iz obližnjeg sela Gornje Dobrevo u kosovopoljskoj ravnici, dovršio je njegovo oslikavanje. Na pitanje koja mu se freska najviše dopada, ne odgovara, ali mu pogled ide ka kompoziciji Majke Božije koja izgleda kao da grli oltar ove svetle građevine nastale u neovizantijskom stilu.
„Nemam ja šta da govorim”, kaže Milanković, koji je proveo dve godine na skelama ove svetinje, a pomagala mu je i supruga Maja Todić Milanković, istaknuta slikarka iz Gračanice. Program oslikavanja je jasan: istorija hrišćanstva sve do našeg vremena, do monaha Haritona i Stefana koji su ubijeni 1999. godine; do mitropolita Amfilohija Radovića i episkopa Atanasija Jevtića, koji će posetioce dočekivati na ulaznom svodu. Ovaj poslednji je u pogromu 17. marta 2004. prvi dotrčao da obiđe svaku zapaljenu kuću, isteranog Srbina i da vidi ovaj hram u kom je hrabro preživeo sveštenik Ranđel Denić. Na ovom parčetu zemlje okruženom betonskim zgradama sreću se hiljade godina i hiljade istaknutih imena sa decom ovog vremena, koja se guraju oko ljuljaške u crkvenom dvorištu.
Kada su, nakon završetka bombardovanja, zapali u progone, ubistva, otmice i potpunu izolaciju 1999. i kada nisu smeli izaći na ulice, Lipljanci su napravili puteve među sobom kroz dvorišta i bašte. Tako su dolazili komšijama, crkvi, lekaru, mestu za pratnju… Danas, na bini, između crkava, nastupa KUD „Branko Medenica”, a dvoje mladih ljudi na lipljanskoj ulici – sami za sebe, kao da niko ne postoji – igraju kolo i drže se za ruke. Sloboda uvek nalazi put da preživi i pokaže svoje lice, napisao je Živojin Rakočević za Politiku.
