„Molim te da odemo do Prištine, da vidimo jesu li nam sklonili spomenik“, kaže Olivera Ilić, radnica Crvenog krsta. Spomenik o kom govori nalazi se na pravoslavnom groblju u Prištini. Na njemu piše: „Ovde leže posmrtni ostaci srpskih vojnika palih u ratovima 1912–18.“ Prošle godine je taj spomenik izmešten, postavljen sa strane i zamenjen novom pločom na kojoj piše „Francuskim vojnicima palim na Kosovu“, a u centar memorijala dospeo je spomenik austrougarskog vojnika Antona Dosera iz baterije brdskih topova koji je stradao 1915. godine, piše Živojin Rakočević za Politiku.
Uklanjanje spomenika i prilagođavanje novoj realnosti na Kosovu zajednički su izveli francuski i nemački ambasadori u Prištini Olivije Gero i Jern Rode. Njihova akcija izazvala je burnu reakciju porodica, Srpske pravoslavne crkve, političara, medija i svih kojima je ovo groblje ostalo kao jedina veza sa izgubljenim gradom i bivšim životom.
Francuski i nemački ambasadori su godinama, sa memorijala u Prištini na Dan primirja u Velikom ratu, upućivali poruke pomirenja, uzajamne ljubavi i delili lekcije o srećnoj budućnosti „nezavisnih država Srbije i Kosova“, ali je pomeranje srpskog spomenika prevršilo meru i on je pod pritiskom morao biti vraćen na humku ispod koje leže stotine srpskih vojnika koji su stradali u Velikom ratu. Zajedno sa njima su sahranjeni i francuski vojnici, većinom poreklom iz afričkih kolonija.
U ponedeljak je sve bilo prekriveno tišinom, a saveznici se sve do pred mrak nisu pojavili na srpskom groblju u Prištini. Samo je Olivera Ilić zapalila četiri sveće kod „svoje bele mermerne ploče“, a okađena je svaka spomen-ploča koja se tu nalazi.
U ponedeljak je Kim radio oko podneva uputio pitanje francuskoj i nemačkoj ambasadi: da li je obeležen Dan primirja i da li je bilo zajedničke posete groblju u Prištini?
Međutim, odgovora dugo nije bilo. Samo je na iks nalogu francuske ambasade u Prištini prenesena objava Ministarstva spoljnih poslova u kojoj piše da „Francuska slavi sećanje na sve one koji su, bez obzira na nacionalnost, pali za Francusku. Njihova hrabrost nas poziva da radimo na miru, jedinstvu i pomirenju”.
Tek iza 16.00 časova iz francuske ambasade je u jednoj rečenici stigao odgovor: „Upravo smo se vratili sa male komemoracije i polaganja venca od strane francuskog ambasadora i nemačkog otpravnika poslova na groblju u Prištini“.
Pola sata kasnije iz nemačke ambasade je Kim radio upućen na objavu na njihovoj zvaničnoj Fejsbuk stranici.
Iako su se desetak godina sastajali na istom mestu i održavali svečanosti sa vencima i govorima, niko nikada nije izgovorio nijednu reč o srušenom srpskom groblju kroz koje su prolazili i koje ih je okruživalo. Uvek je samo istican svetli primer francusko-nemačkog pomirenja.
„Odoh ja do tate“, kaže Olivera Ilić. Njen otac Velimir Simić sahranjen je odmah uz memorijal iz Velikog rata. Preminuo je u najtežim vremenima septembra 1999. Probali su da ga sahrane iza grobljanske kapele gde su mu roditelji i rodbina, ali je to mesto pogodila NATO bomba, pa su spomenici i posmrtni ostaci predaka, bake, dede i strica zauvek nestali u ogromnom crnom krateru.
Olivera stoji juče, na Dan primirja, na njegovoj ivici, oko nje su razbacane ploče sa imenima iz njenog grada. „Evo čika Milosava, oni su Koljenšići. On je mnogo voleo da se igra sa nama“.
U Prištini se više ne igraju srpska deca, ostalo je samo sećanje na igru, a izgleda kao i da je pomirenje Francuske i Nemačke na našem groblju u Prištini bilo samo deo igre u kojoj je nestao jedan grad, u kojoj nema ni saveznika ni prijatelja. Ostala je samo tišina na Dan primirja, koji se ovde izgleda nije ni dogodio.
