S rancem na leđima gleda na liticama naslikanog svog davnog monaškog sabrata i dvoumi se da li je to on ili neko drugi. I jedan i drugi su pobegli od sveta da bi razumeli svet i bili u srcu sveta. Kompleks ove svetinje je najsličniji manastiru Ostrog ili Crnoj Rijeci, u ovom drugom počivaju mošti Svetog Petra Koriškog, jer su prenete u nemirnim vremenima otomanskog ropstva, piše za Politiku Živojin Rakočević.
U osnovi sve je ovde počelo i zasnovano na drami rastajanja i perspektivi susreta u večnosti. Sveti Petar, begunac u ovu pustinju, rastajao se i razdvajao od najbližih, od sestre, majke, od konformizma ondašnjeg sveta, iako mu sestra kaže: „Boga koga ljubiš, ljubim i ja; i kuda ideš ti idem i ja; i kako u postu živiš ti, živeću i ja sa tobom – samo me ne ostavljaj!“
I otišao je, i ostavio sestru i hranio se divljim biljem i gorkim bukovim žirom i živeo sa divljim životinjama u miru, ali zlo ga je napadalo i demoni su ga pronalazili, svedoči njegov biograf, talentovani pisac, monah Teodosije. Stara srpska književnost nema dublje i važnije drame od ove, nastale u pećinama Koriše. Posle drame i svečeve smrti ovde su došle knjige, freske, episkopi, car Dušan s porodicom, pa je sve opet potonulo u tišinu vekova: ropstvo i, na kraju, retke, često slučajne posetioce.
Da li mir ovog mesta danas ugrožava neko zlo, zašto je to potrebno, i u kakvom obliku ljudi ovde donose nemir i nesreću?
Stojimo u sredini litice, iznad je albanska zastava pocepana od vetra i kiše, ispod je kanjon i strma, okomita zemlja i ambijent koji su uništili buldožeri naručeni od strane Odeljenja za turizam i ekonomski razvoj iz Prizrena. Srednjovekovni potporni stubovi i lukovi su ostali bez oslonca i pukotine se javljaju po dužini. Monasi, stranci, inženjeri, istoričari umetnosti gledaju freske od kojih neke imaju natpise UČK (oslobodilačka vojska Kosova), a neke, po svojoj lepoti, mogu biti izložene u Luvru, Metropolitenu ili bilo kom svetskom muzeju.
Reč je, nedvosmisleno, o srpskom kulturnom blagu i vlasništvu, kao što je jasno da se radi o najvećem skrnavljenju neke svetinje još od pogroma 17. marta 2004. godine. Zašto smo se odvojili od ove civilizacijske, duhovne, kulturne i nacionalne vrednosti? Zašto smo tako uznemireni, da li imamo svest od čega se rastajemo pri odlasku? Huk reke dopire iz dubokog kanjona. Svi ćute, neko bere ljubičice i prvu daje kaluđeru Petru Dečancu, a onda se trudi, da niko iz ove pustinje ne ode bez cveta Svetog Petra Koriškog.
Tako se Srbi danas sreću i rastaju sa skrivenim riznicama svoje civilizacije na Kosovu i Metohiji. Oko ove svetinje, u krugu – ne većem od 15 kilometara – nalaze se desetine porušenih crkava i manastira, crkvišta, grobalja i isposnica: manastiri Sveti Marko Koriški i Sveta Trojica; tri crkve u selu Koriša ne mogu se naći; Bogorodica Odigitrija u Mušutištu sa čudesnim živopisom iz 1315. godine pretvorena u pepeo…
„Znam ja tu svaku crkvu. U Mušutištu ih je bilo deset: Svetog Atanasija, Đorđa, Nikole, Svetog Spasa, opet Nikole, Svete Petke u polju”, nabraja sveštenik Aleksandar Našpalić, hramove svoje bivše parohije. Mnoge od ovih svetinja nisu ni uvrštene u spiskove uništene baštine, a na pitanje kako je moguće da sve to tako pamti, otac Aleksandar odgovara: „Ne može se zaboraviti svetinja“. Očigledno je da svaki dan, u sebi, kao molitvu obnavlja porušene svetinje i da se uporno vraća svojoj mladosti i njihovom prvom otkrivanju.
Ovi hramovi su nastajali najčešće na mestima gde se spajaju pitoma ravnica Metohije i Šar-planina, a Matoske i Ruseničke isposnice, kao i Sveti Petar Koriški, građene su u liticama dalje od ljudi i nisu do kraja devastirane.
„Hoćeš li da idemo do Rusenice i Matoskih isposnica, dok još vegetacija nije nabujala“, pita Dejan Jovanović iz Gračanice nedelju dana uoči Vaskrsa. On je, ranije, bio tamo s prijateljima: šta ga privlači na put, gde gotovo niko ne ide, zašto bi pored blistave Gračanice, tražio neke svetinje po liticama Šar-planine.
Izgleda kao da svetinje traže da budu otkrivene, da vaskrsavaju u duhu ljudi i civilizaciji kojoj pripadaju, traže da se beži ka njima, traže da se pređe put od Gračanice do Svetog Petra Koriškog gde u drami ostavljanja i rastajanja možeš iznova pronaći sebe i otkriti Boga.
