Uprkos desetinama prijava, urgencija i obraćanja kosovskim institucijama, međunarodnim misijama i diplomatskim predstavnicima, njihov slučaj ni danas nije pokrenut sa mrtve tačke.
U novom, petom po redu otvorenom pismu, vlasnici apeluju međunarodne predstavnike, ali i Kancelariju za KiM, da im izađu u susret. Ujedno traže od EULEX-a, OEBS-a i UNMIK-a, ambasada zemalja Kvinte, kao i viših nivoa vlasti u Prištini da oforme radni tim, obiđu selo Miroče i lično se uvere u stanje na terenu.
„Dajte da već jednom, ljudski i odgovorno, pristupimo tumačenju i tretiranju ovog izuzetno kompleksnog problema. Ostareli smo i oboleli ovako prognani i bespomoćni, pa razumite da nemamo vremena više ni za čije prazne priče“, poručuju.
Otvoreno pismo predstavnicima vlasti i međunarodnim institucijama u Prištini – hoće li posle 25 godina po prvi put naš problem nazvati pravim imenom i početi da rešavaju na korektan način?
Po peti put se obraćamo javnosti u rubrici „Građani pišu“ portala KoSSev, sa namerom da skrenemo pažnju javnosti na našu nemoć da uopšte pokrenemo rešavanje zajedničkog, jedinstvenog i izuzetno kompleksnog problema, čak i na naše prilike. Kao i do sada, obraćanje će biti zasnovano na činjenicama, bez njihovih prenaglašavanja ili prikrivanja koji bi čitaocu mogli da stvore pogrešnu sliku o nastanku i postojanju našeg zajedničkog problema.
U cilju iskazivanja jasne i pouzdane situacije u kojoj se nalazimo, u prvom delu ćemo iskazati SUŠTINU problema, a u drugom delu OBRAZLOŽENJE u tri segmenta.
Suština problema
Problem je posledica nacionalne netrpeljivosti i nasilništva jedne albanske porodice prema srpskoj populaciji. Traje od 2000. godine, a ogleda se u proterivanju Srba i otimanju, uništavanju i eksploataciji celokupne njihove imovine u raspoloživim fizičkim granicama na terenu. Sve to uz znanje policije, suda i korišćenje subvencije za poljoprivredu za našu zemlju. Uništavanje kuća i objekata domaćinstava vršeno je sistematski oko 10 godina, zaključno sa 2016. godinom. Naneta je direktna šteta od preko dva miliona evra, a prema svima nama načinjeno preko 50 teških krivičnih dela.
Dosadašnji pojedinačni i zajednički napori vlasnika imanja nisu ni započeli rešavanje problema, jer organi vlasti ne žele da problem tumače i rešavaju shodno njegovoj prirodi i dimenzijama:
– lokalni organi vlasti napore pojedinačnih vlasnika imanja za rešavanje problema tretiraju kao sukob između pojedinaca: vlasnika Srba i uzurpatora Albanca i to samo za par parcela obradivih površina, ignorišući problem urušenih kuća i objekata domaćinstava, sečenih šuma i voćnjaka,
– viši nivoi vlasti oglašavali su se nenadležnim, a Državni tužilac Kosova nije nam još uvek odgovorio na predlog i dve urgencije za krivično gonjenje lica koja su nam napravila ovu muku.
Počevši od 2022. godine, četri puta dostavljali smo molbe za pomoć višim instancama vlasti u Prištini, zatim OEBS-u, EULEX-u, UNMIK-u, ambasadama i diplomatskim predstavništvima u Prištini i Beogradu i medijima u regionu, ali bez ikakvih rezultata.
Mi više ne znamo šta dalje da radimo da bi uopšte inicirali rešavanje problema. Kome još, kako i koliko puta treba da se obratimo? Naročito smo obeshrabreni činjenicom da nadležno tužilaštvo skoro 8 meseci nije po službenoj dužnosti pokrenulo odgovarajuće postupke za proveru naših navoda i dostavljenih dokaza o bezuspešnim naporima pred lokalnim i višim nivoima vlasti.
Sada imamo situaciju da su nam za rešavanje problema vezane i ruke i oči, jer:
– mi smo već preduzeli sve raspoložive korake pred lokalnim i višim organima vlasti da uopšte iniciramo pokretanje rešavanja problema, a ništa nismo postigli zbog ponašanja policije i suda,
– lokalni organi vlasti su zakonski formalno okončali sve pokrenute sudske postupke, donošenjem rešenja i presuda koje vlasnicima nisu omogućila povraćaj prava vlasništva, dok za potencijalne nove sudske postupke traže dokaze za koje znaju da ih je nemoguće dobiti,
– viši nivoi vlasti se jednostavno nisu uključivali u rešavanje problema.
Znači, naši napori su „zamrznuti“ u samom startu, nekorektnim tumačenjem i vođenjem problema od strane suda i policije. Istovremeno, viši nivoi vlasti nisu ni potvrdili ni osporili rad lokalnih nivoa vlasti. A vreme prolazi, mi starimo, ljudi se obeshrabruju, a nasilnici i dalje eksploatišu našu imovinu.
Hteli ne hteli, vlasnici imanja jedinu nadu polažu u rad međunarodnih institucija, pre svega EULEX-a, OEBS-a i UNMIK-a. Prosto, u pitanju je njihov autoritet da se izbore da se naš problem nazove i rešava na pošten način. Narednih dana planiramo da im se po peti put obratimo za pomoć, ali ovog puta sa zahtevom i njima i kancelariji za KiM Republike Srbije da pokretanje i rešavanje problema prate zajedno – shodno svojim političkim misijama.
Posle 25 godina bezuspešnih napora, kako drugačije da postupamo nego da pozovemo sve političke aktere da na terenu provere naše navode i dokaze. Sigurni smo da će se uveriti da ne lažemo, a nazivanje problema pravim imenom je veliki presedan za ovih 25 godina. Jer to u suštini znači da je naš problem posledica jasnog i promišljenog međunacionalnog konflikta koji je imao za cilj proganjanje srpskog stanovništva i uništavanje njihove imovine. Mi ne vidimo drugi način, već da politički akteri stvore preduslove i shodno svojim misijama postojanja prate način i dinamiku rešavanja problema od strane organa vlasti.
Iz navedenih razloga, akcenat ovog otvorenog pisma je sledeći:
Obzirom da vise nemamo šta da očekujemo od lokalnih i viših nivoa vlasti Kosova, kao i da smo već realizovali sve predloge i savete međunarodnih institucija, da bi uopšte započeli rešavanje našeg problema za našeg života, bez ikakvih loših misli ili želja, predlažemo sledeće:
Gospodo predstavnici EULEX-a, OEBS-a i UNMIK-a, ambasada zemalja KVINTE, kao i viših nivoa vlasti u Prištini, oformite radni tim da proveri naše navode i dokaze. Odite na lokaciju potpuno uništenog sela Miroče i uverite se u sve što smo govorili. Nudimo saradnju da proverite i naša iskustva sa organima vlasti. Dajte da već jednom, ljudski i odgovorno, pristupimo tumačenju i tretiranju ovog izuzetno kompleksnog problema. Ostareli smo i oboleli ovako prognani i bespomoćni, pa razumite da nemamo vremena više ni za čije prazne priče. Naučite nas kome i kako da se obraćamo za pomoć zbog uništenih domaćinstava od 2007 do 2016 godine. Naučite nas kako da obezbedimo korektno postupanje organa vlasti za pokretanje rešavanja problema u njegovoj punoj veličini (po prvi put za ovih 25 godina), pa do korektnog i konačnog okončanja problema.
Obrazloženje problema
Izvor, priroda i dimenzija problema
Jedna albanska porodica iz susednog albanskog sela Karače, počevši od 2000. godine, je otela, uništila i do danas neprekidno eksploatiše svu raspoloživu srpsku imovinu od svih vlasnika sela Miroče i dela vlasnika sela Gojbulja-bez izuzetaka bilo kojeg vlasnika ili parcele i to:
-oštećeno je svih 35 vlasnika imanja, na oko 220 hektara imovine – domaćinstva, zemljišta i šume. Od toga, oko 200 hektara predstavlja celokupni atar sela Miroče, a oko 20 hektara „prisvojeno“ je iz atara sela Gojbulja kao „prirodan nastavak“ kvalitetne zemlje i šume.
-svih 14 domaćinstava sela Miroče uništeno je u periodu od 2007-2016, bez ostataka na terenu. Građa iz porodičnih kuća i pomoćnih objekata ugrađena je u druge objekte – selo Miroče više ne postoji,
-uništeni su voćnjaci vađenjem stabala iz korena, zatrpani su bunari, sve šume sečene su za prodaju ogrevnog drveta,
-preorene su sve međe svih parcela svih vlasnika imanja radi ukrupnjavanja do fizičkih granica – prirodnih prepreka na terenu,
-izgrađena je ogromna farma goveda verovatno od materijala naših porušenih kuća, radi čije ishrane se eksploatiše naša imovina, a uz korišćenje subvencija za poljoprivredu od vlasti u Vučitrnu i Prištini.
Mi te ljude ne poznajemo, samo znamo da su to naslednici čoveka koji je kao Albanac, da bi prehranio porodicu, sredinom 80-tih godina prošlog veka zapošljen kao sekretar osnovne škole u etički srpskom selu Gojbulja. Naš problem nije lične prirode, već je posledica opšteg odnosa članova te porodice prema Srbima i njihovoj imovini. Njima nisu bili bitni imena vlasnika, vrsta imovine ili broj domaćinstava i parcela, prosto oni su okupirali, uništili i svojim potrebama eksploatacije pretpočinili celokupnu raspoloživu srpsku imovinu u zaokruženoj celini.
Vlasnici imanja, zbog nasilničkog ponašanja članova te porodice i odsustva zaštite organa vlasti, za ovih 25 godina ni jednom nisu smeli da priđu svojim imanjima – pa ni dan danas. Imena ljudi koji su oteli i uništili imovinu saznali su prilikom vršenja prijave policiji i iz pokrenutih sudskih postupaka od strane tužioca. Za dokaze o dinamici i dimenzijama uništenja imovine, vlasnici jedino mogu da koriste satelitske snimke po godinama i avio snimke katastra iz Vučitrna.
Da postoje nejednaki aršini vlasti, vlasnici imanja uverili su se na primeru iz ove godine, kada su neki članovi te porodice uhapšeni i sudski gonjeni zbog sukoba sa drugim Albancima. Kako drugačije tumačiti to, kada znamo da za njihovo nasilništvo nad Srbima nikad nisu ni opomenuti.
Vlasnici imanja ni na koji način već 25 godina ne mogu da raspolažu privatnom imovinom: da je obrađuju, daju u zakup ili prodaju drugim Albancima zbog pretnji te porodice. Sve to od nastanka problema poznato je policiji i sudu u Vučitrnu.
Opšte је poznato da оsim njih, drugi Albanci nisu ni na koji način koristili imovinu vlasnika imanja. Znači članovi te porodice su jedini ljudi koji su nesmetano i samovoljno raspolagali sa svih 220 hektara.
Uništavanje imovine u toj meri moglo je da uradi nekoliko lica, godinama, sistemskim pristupom i uz pomoć potrebne mehanizacije. To govori o njihovoj sigurnosti da neće biti terećeni od strane organa vlasti, što se i potvrdilo do danas.
Sve ove činjenice lokalni organi vlasti ignorišu u potpunosti već 25 godina.
Napori pojedinačnih vlasnika za rešenje problema pred lokalnim organima vlasti
Od nastanka problema (2000. godine), vlasnici imanja pojedinačno pokušavali su da reše problem prijavama u policiji (od koje nisu dobijali pisane dokaze o izvršenoj prijavi, niti o postupanjima policije, već samo usmene informacije), obraćanjem HABITAT i sudu u Vučitrnu.
Rešenja HABITAT nikad nisu zaživela na terenu, ni za jednog vlasnika imanja iako im je redovno ukazivano da ne menjaju stanje na terenu.
Što se tiče sudskih postupaka, mnogi vlasnici godinama su vodili sudske postupke, a samo ih je nekoliko okončalo, ali uzalud. Dobijene sudske presude „za uzurpaciju“ takođe nisu promenile stanje na terenu, odnosno nisu omogućile vlasnicima imanja da mogu da raspolažu privatnom imovinom: dva vlasnika su dobila krivični postupak i okončali postupke medijacije za uzurpaciju imanja, a treći vlasnik je dobio čak i rešenje Apelacionog suda u Prištini kojim se potvrđuje rešenje Osnovnog suda u Mitrovici-ogranak Vučitrn. Četvrtom vlasniku odbijena je prijava jer na zahtev tužioca nije mogao da obezbedi svedoke – iako je opšte poznato da na Kosovu niko ne sme da svedoči protiv nasilnika na sudu.
Naročito je karakterističan slučaj jedinog vlasnika koji je uspeo da, uz pomoć policije i tužioca (iz devetog pokušaja), obezbedi da se pokrene krivična prijava za uništenu kuću, objekte domaćinstva i za uništenu i eksploatisanu imovinu. Međutim, sud je optužnicom pokrenuo sudski postupak samo za običnu uzurpaciju zemljišta, dok je tokom čitavog suđenja potpuno ignorisao nove dostavljene dokaze o problemu srušene kuće i objekata domaćinstava početkom 2015. godine, kao i isečenih voćnjaka i šuma. Postupak je vođen 8 godina i to samo za uzurpaciju dve manje parcele, jer je samo to priznao jedan od članova porodice, da bi konačno sud doneo oslobađajuću presuda i za te dve parcele.
Imajući sve to u vidu, vlasnici imanja uverili su se da pojedinačnim pristupom nikako i nikada ne mogu rešiti problem. Razlog tome je što policija i sud problem ne tumače niti tretiraju na korektan način, već su uvek imali nekorektan, krajnje pojednostavljen pristup po sledećem:
-tretiranjem jedinstvenog sistemskog problema kao običnu uzurpaciju poljoprivrednih pacela, ignorišući uništena domaćinstva i voćnjake i sečene šume, čime su opšti problem masovnog nasilništva čitavih imanja preinačili i minimizirali u pojedinačni problem između uzurpatora i vlasnika imanja za par parcela obradivih površina,
-tražeći dokaze od vlasnika imanja ko je, kada i kako eksploatisao imovinu, ignorišući činjenicu da ni jedan od 35 vlasnika imanja za ovih 24 godina nije smeo da obiđe imanje iz straha za život i bezbednost, ne samo svoj već i članova svoje porodice.
Vlasnici imanja uzaludno su godinama ukazivali policiji i sudu sledeće:
-da su pojedinačni vlasnici imanja samo jedni od žrtava masovnog otimanja i uništavanja ukupne srpske imovine, kao i da su njihovi pojedinačni problemi direktna i isključiva posledica sistemskog dugogodišnjeg pristupa uništavanju srpske imovine,
-da problem treba tumačiti i tretirati prema stvarnoj prirodi i dimenzijama: kao rezultat opšteg ponašanja članova te albanske porodice prema ukupnoj srpskoj imovini,
-da toliku i takvu štetu nije moglo da napravi jedno ili dva lica, već to više ljudi čini sistematski i godinama, a materijal se prenosi na druga mesta,
-da njihov problem nije slučaj uzurpacije i te ljude, nasilnike, ne treba zvati uzurpatorima.
Policija i sud nikad nisu želeli da razmatraju problem uništenih kuća i ostalih objekata 14 domaćinstava, kao ni sečenih voćnjaka i šuma, već su svoje radnje usmeravali samo za obradive parcele i na taj način problem rešavali kao predmet obične „uzurpacije“.
Sud traži dokaz od vlasnika imanja protiv članova te porodice iako zna da zbog nasilničkog ponašanja te porodice ni jedan član porodice ni jednog vlasnika imanja unazad 25 godina nije smeo ni da obiđe svoju imovinu. Sud traži i svedoke iako zna da ni to nikad nije bilo moguće obezbediti na Kosovu u postupcima za povraćaj imovine Srba od nasilnika Albanaca.
Kako bi vlasnici imanja mogli da imaju poverenje u organe vlasti, koji u sudskom postupku iziđu na lice mesta u selo Miroče a ne žele da konstantuju ili uopšte da razgovaraju gde su nestale kuće i ostali objekti čitavog sela, da se ne zapitaju gde je selo? Naravno, nisu ni pokušali da utvrde gde je domaćinstvo konkretnog vlasnika imanja, kao delo nekada postojećeg sela.
Takvim pristupom, nasilnici su unapred zaštićeni u odnosu na pravu krivicu i štetu koju su napravili, a vlasnici imanja su dovedeni u situaciju da su im svi napori unapred osuđeni na neuspeh. Za to vreme nasilnici neprekidno i nesmetano eksploatišu našu imovinu i to uz korišćenje subvencija za poljoprivredu za našu zemlju.
Napori svih vlasnika imanja za rešenje problema pred višim organima vlasti u Prištini i međunarodnim institucijama u Beogradu i Prištini
Obzirom da je postalo jasno da pojedinačnim obraćanjima policiji i pojedinačnim sudskim postupcima ne mogu rešiti problem, a da se imanja neprekidno eksploatišu više od 20 godina, pre tri godine svih 34 vlasnika imanja objedinili su napore za rešavanje problema u cilju prikazivanja stvarne prirode i dimenzije kao polazne osnove za pravilno tretiranje i rešavanje problema.
Četri puta je tražena pomoć za rešavanje problema od viših instanci vlasti u Prištini, OEBS-a, EULEX-a, UNMIK-a i predstavnika ambasada i diplomatskih predstavništava u Prištini i Beogradu.
Vlasnici imanja redovno su naglašavali da imaju samo jedan cilj: da nadležni organi vlasti primoraju nasilnike da prestanu da prave problem za prodaju imovine drugim kupcima Albancima, prvenstveno jer iz bezbednosnih razloga niko ne sme da se vrati da živi na očevini. Ljudi prosto nemaju želju ni poverenje da žive u blizini takvih nasilnika i to u uslovima potpunog odsutstva policijske i sudske zaštite. Drugi razlog je što su unazad 25 godina formirali živote na drugim lokacijama.
Prema usmerenjima OEBS, EULEX, UNMIK, ostvarena je komunikacija i dostavljeni potrebni dokazi i dodatne informacije Ministarstvu za povratak, Ministarstvu administracije lokalne samouprave i Agenciji za upoređivanje i verifikaciju imovine, koje su zaključile da nisu nadležne za rešavanje problema te prirode i dimenzije.
Takvim stavom, u suštini, potvrđeno je da problem nije tipa vlasnik – nasilnici, niti između vlasnika i institucije vlasti, niti je posledica ratnih dejstava. Konačno, vršena je intenzivna i duža saradnja sa institucijom Ombudsman, koja se naprosto ugasila a da nije ni započeto rešavanje problema, za koji se pokazalo da je preobiman i prekompleksan za njih (ogromna dokumentcija).
Treba naglasiti da je od samog starta pisanim urgencijama ukazivano na krajnje nekorektan pristup ove institucije, jer su dostavljenu dokumentaciju posmatrali kao da potiče sa teritorije sa uređenim i funkcionalnim instrumentima vlasti unazad 25 godina, što bi značilo valjda da je problem vlasnika posledica njihove lenjosti da koriste te instumente vlasti.
Na primer, ignorisali su navode vlasnika da im policija nikad nije davala pisani dokaz o njihovim prijavama, ne verujući da je to praksa na terenu. Ali, poput policije postupio je i sam Ombudsman, jer za više od 4/5 vlasnika nisu dali dokaz da su primili njihovu molbu za pomoć, odnosno nisu dali obrazloženje zašto su odbijeni za razmatranje. Tako da, isto kao i policiji, vlasnici imanja nemaju dokaz da su se za pomoć obraćali Ombudsmanu.
Konačno, unazad osam meseci dostavljeni su tužiocu Kosova predlog i dve urgencije za krivično gonjenje tih lica, ali još uvek nije dobijen odgovor. Vlasnici imanja još uvek očekuju da će organi tužilaštva ipak po službenoj dužnosti proveriti sve njihove navode na terenu. Uvereni su da bi rezultati rada tužilaštva obezbedili potrebne i dovoljne dokaze o prirodi i dimenziji problema sa aspekta celine, nakon čega će pojedinačnim vlasnicima imanja konačno biti moguće da rešavaju svoje probleme na korektan način.
Konkretno, nadaju se i veruju da je to jedini način da se nasilnici primoraju da prestanu da prave problem za prodaju imanja drugim kupcima Albancima, jer jasno je da bezbedan život na toj imovini više nije moguć.
Nakon svih ovih godina, stavom i ponašanjem predstavnika vlasti eliminisani su i ugašeni napori vlasnika imanja da uopšte započnu rešavanje problema. Ranije pokrenuti sudski postupci okončani su presudama koje vlasnicima nisu omogućile da raspolažu imovinom, odnosno jednom oslobađajućom presudom. Sud i policija su nezainteresovani za problem uništenih svih domaćinstava sela Miroče i ni jednom nisu ni pokušali da utvrde ko je to, kada i kako uradio. Prosto, sve to tolerišu već 25 godina.
Eventualne nove krivične prijave osuđene su na neuspeh i zbog prakse da se od vlasnika traži dokaz ko je, kada i kako uništio i eksploatisao njihovu imovinu. Znači, organi vlasti od slučajnih žrtava masovnih krivičnih dela, koji za 25 godina nisu smeli da obiđu svoja imanja, traže dokaze o krivici i krivcu, a potpuno ignoriše činjenice da čitavo selo Miroče više ne postoji na terenu, da je ogromna površina od oko 220 hektara objedinjena u jedan ogroman ranč, da je to smišljeno i rađeno od strane većeg broja ljudi i za celokupnu srpsku imovinu, kao i da su konkretni vlasnici samo jedni od 34 nad kojima su učinjena ta teška krivična dela.
Iz svega navedenog, vlasnici imanja jedinu nadu za rešavanje problema polažu u OEBS, EULEX, UNMIK i očekuju da će te institucije, shodno svojim misijama postojanja, u kontaktu sa višim nivoima vlasti obezbediti korektno tumačenje, procesuiranje i rešavanje ovog izuzetno kompleksnog i obimnog problema.
