Damjana Šutaković, radnica u ovom omladinskom centru kaže da je on opstao sve ovo vreme sa namerom da spaja ljude iz srpske i albanske zajednice, da podstiče komunikaciju između ljudi i da im obezbedi prostor.
„Ovaj Omladinski centar je dosta značajan za omladinu zato što im pruža mnogo edukativnog iskustva i održavaju se kursevi raznih jezika. Čak mogu da završavaju kurseve koje oni žele i posle da se bave time. Što se tiče manje dece to je više zabavnog karaktera da deca više provode slobodnog vremena, a i da se ne smucaju po vrućinama kada je sunce mnogo jako ili kad je zima“, rekla je Šutaković dodavši da u Centar dolaze deca različitog uzrasta od šest godina, prvog razreda, pa do početka fakulteta.
Trend iseljavanja mladih nije zaobišao ni Orahovac. Mladih je sve manje i među Srbima i među Albancima. To je po rečima Damjane Šutaković uticalo i na aktivnosti Omladinskog centra.
Damjana je rođena orahovčanka i ceo svoj život provela je u Orahovcu. Kaže da život ovde nije tako lak i jednostavan.
„Ovde živim, ovde sam se udala, rodila dvoje dece. Sina koji je krenuo u prvi razred, ćerkicu imam tri i po godine koja ide u vrtić. Što se tiče mog privatnog života, mimo ovog posla koji mi mnogo znači, malo je teže. Prvo za decu koja nemaju posle škole gde da provode slobodno vreme, obično voze bicikl oko crkve to im je centar. A što se tiče nas odraslih više gledamo da brinemo za ovu decu koja su ostala ovde, da im pružimo što bolje uslove i bolji život, tako da trudimo se koliko možemo“, poručila je Damjana.
Kada je u pitanju društveni život, u Orahovcu nema dovoljno uslova za normalno funkcionisanje.
“Što se tiče starijih, kada su bolesni moraju stalno da putuju do Mitrovice, imaju manje mesta za kretanje što im je i dosadno. Jedno vreme posle rata na početku su imali neki klub zanimacije, igrali su domine, šah ili slično ali to se brzo ugasilo. Što se tiče nas, i nama je isto teško, dane provodimo kući, imamo male bašte, kućne poslove. Nemamo uslova za normalan život, da negde izadjemo, da imamo neko slobodno vreme, da se posvetimo sebi”, dodaje Damjana.
Njihov odnos sa komšijama je, kako kaže Damjana, svodi se na neke sitne probleme I “dečije čarke”, u grad idu samo kada to moraju.
“Komšije kao komšije, ima tu nekada problema ali su to više dečije čarke. Imamo to igralište gde se deca okupljaju i desi se da kada dodje veća grupa dece Albanaca ili Roma naša deca se povuku, odu da se igraju kod crkve. Mi smo ovde svesni cele situacije tako da gledamo da se fokusiramo na sebe i svoj privatni život. Glavom idemo onako da se zaradi, preživi i sami znate kakva je situacija. Što se tiče odlaska u grad idemo kada nam je nešto baš potrebno jer imamo tu malo prodavnica, nemamo butike, pijace. Ali kad god sam išla nikada nisam problem”, kaže Damjana Šutaković.
Ona dodaje da budućnost u Orahovcu zavisi od dece.
“Ako bude imalo dece onda ima i budućnosti. To nas i drži ovde”, završava Šutaković.
Orahovac je jedna od retkih urbanih sredina južno od Ibra u kojoj su Srbi nastavili da žive nakon sukoba na Kosovu 1999-te godine. Nakon 23 godine, na prvi pogled sve izgleda kao da se život normalizuje. Deo grada u kojem žive Srbi nije više opasan žicom i punktovima KFOR-a.