Kako kaže Mijačić, najpre je stiga informacija da su zahtevi za iseljenje stigli na 150 adresa na severu Kosova, ali je Agencija za verifikaciju i oporezivanje imovine to nedavno demantovala i rekla da je u ovom trenutku upućeno samo 24 zahteva.
„U pitanju je jedna jako kompleksna tema koja traje više godina, reklo bi se i više decenija, koja je sad došla na realizaciju i izazvala veliki nemir među Srbima na severu Kosova, a naročito među onima koji su predmet takve odluke“, navodi Mijačič.
Prema njegovim rečima, ovakva odluka o stanovima nije doneta sada, nego 2005. godine i objasnio kako je do toga zapravo došlo.
„Sve počinje kada je devedestih godina ukinuta autonomija na Kosovu i Metohiji i kada su Albanci bili prisilno naterani da napuste svoja preduzeća ili su sami odlučili da napuste. S obzirom na to da su oni živeli u tim stanovima, oni su imali stanarsko pravo, ali nisu imali vlasničko pravo. Kada su prestali da rade u društvenim preduzećima, samim tim su dospeli na ulicu i u te stanove kasnije su se uselili neki drugi ljudi koji su radili u tim preduzećima, jer su ti stanovi bili vlasništvo tih društvenih preduzeća“, ističe.
Većinom je reč o stanovima koji su bili u vlasništvu Trepče, navodi Mijačić i dodaje da je nakon odlaska Albanaca tokom devedestih, Srbija u jednom trenutku raspisala poziv za otkup društvenih stanova.
„Ti ljudi koji su živeli u tim stanovima dobili su mogućnost otkupa tokom 90-ih i krajem 90-ih godina i oni su postali vlasnici tih stanova. Mnogo njih je kasnije i te stanove prodalo, prosto neki stanovi su menjali više puta svog vlasnika“, ističe.
Potom, kad je došla UNMIK administracija 1999. godine, nakon Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 jedna od prvih regulativa koje je donela bila je ta da se reši pitanje imovine na prostoru Kosova, napominje sagovornik N1.
„Jedna regulativa iz 2000. godine je glasila da se tim prethodnim nosiocima stanarskih prava omogućava da oni ponovo uđu u posed tih stanova na način na koji su oni bili pre odlaska iz tih preduzeća. To se smatralo jednom diskriminatornom merom u tom trenutku i oni su imali mogućnost da se vrate u posed“, objašnjava.
Kolektivna presuda UNMIK-a iz 2005.
Mijačić navodi da je potom od stane UNMIK-a 2005. godine došla kolektivna presuda gde su 24 sporna stana vraćena nosiocima stanarskog prava iz perioda pre 1990. godine.
„Moram da naglasim da se pitanje stanarskih prava na prostoru bivše Jugoslavije različito tumačilo. (…) UNMIK i tadašnja vlast u Srbiji se nisu dovoljno angažovali, niti vlasnici stanova, odnosno Srbi koji su sada oštećeni, na način da su mogli da pobiju tu odluku. Odluka je doneta tad i ona je pravosnažna. Jedan od razloga zašto odluka nije pobijena je jedna srpska zabluda da vladavina kosovskih zakona neće doći na implementaciju na severu Kosova. Tako da sve ove godine nije postojala mogućnost, postojao je jedan građanski otpor za implementaciju takvih zakonskih odredbi na severu. Negde su se svi uljuljkali, svi su smatrali da je to neka sudska odluka, ali da niko neće postupiti po njoj. Umesto da se radilo na obaranju te sudske odluke, prosto se mislilo da ona neće doći nikad na realizaciju“, objašnjava.
Kako navodi, u situaciji kada je veliki broj pripadnika specijalnih policijskih snaga na severu, policijske uprave kojom dominiraju kosovski Albanci, Kosovska agencija za verifikaciju i upoređivanje imovine prosto je donela nalog za iseljenje po odluci iz 2005. godine da se ova lica isele iz tih stanova.
Pravnog leka, kako kaže, nema.
„Sada postoji samo mogućnost pregovora da se ti rokovi za iseljenje produže ili eventualno da se nađe neki alternativni smeštaj za te ljude. To je jedina mogućnost. I to je cena, ono što je rekao Đinđić, to je cena srpske gluposti. Znate, kada ste vi mogli da se borite za svoja prava, vi ste prosto ignorisali, neko vas je ubedio da to nije bitno, a sada kad je došlo sve to na naplatu, onda više nemate nikome da se žalite“, napominje.
Pritisak na srpsku populaciju da se iseli, navodi, vrši se konstantno
„Taj pritisak se vrši nekad agresivno, a nekad je to tihi pritisak na različite načine“, smatra.
Iseljavanje Srba sa Kosova, navodi, najbolje će se videti kada se deca budu upisivala u srednje škole.
„Primetno je da se dosta ljudi iselilo i da nema ljudi na ulici. Vi prosto kada šetate tim mestima na severu Kosova ne možete nikoga da vidite iz jednog razloga zato što Srbi više ne učestvuju u javnoj administraciji, ne rade u opštini, ne rade u javnim institucijama i onda oni sede kući ili se bave poljoprivredom i nemaju potrebe da budu u tim urbanim naseljima. I prosto, kada izažete, vi imate utisak da je tu sve pusto. Ranije kada bi ljudi radili onda neko ode na kafu, neko ode na ručak, neko ode u prodavnicu, prosto imala je neka dinamika u tim malim mestima“, zaključuje.
