A ja? Ja sam rešio da taj kosovitis iščupam iz sebe ako ga je uopšte i bilo.
Ove godine obišao sam gotovo svaki ugao Kosova i Metohije: Gnjilane, Gračanicu, Prištinu, Gazimestan, Prizren i Podujevo. Vozio sam se potpuno normalno, sa srpskim tablicama, kroz mesta gde živi i albansko i srpsko stanovništvo. I nijednom, nijednom, nisam imao ni najmanju neprijatnost. Ne znači da ne može da se desi. Ali isto tako, neprijatnost može da vas sačeka i u Beogradu, u Nišu, u Parizu, u Rimu ili u bilo kom gradu na svetu.
Mržnja ne pripada teritoriji, već pojedincu. Svuda ima ljudi koji nose taj teret. Ali isto tako svuda ima ljudi koji će vam reći, dobro došao.
I baš zato verujem da ne smemo da se zatvaramo u sopstvene strahove, niti da Kosovo posmatramo kao neki mitski prostor na koji se ide samo u mislima ili na slava-mahala obećanjima. Kosovo se živi i čuva, tako što ga obilazimo, posećujemo naše svetinje, razgovaramo sa ljudima, kupimo nešto u njihovoj prodavnici, popijemo kafu, stanemo, saslušamo, budemo prisutni.
Najdublji utisak koji nosim nije ni neka scena, ni neka anegdota, ni put pod točkovima. To je osećaj koji vas prekrije čim zakoračite među naše ljude tamo. To je mešavina emocije, ponosa i tihe snage koju nose ti Srbi koji su odlučili da ostanu, tu gde drugi nisu smeli ni da prođu. Ljudi koji se svakog jutra bude na svojoj zemlji, čuvaju svoje kuće, svoje crkve i manastire, svoj identitet i svoje postojanje. Mirno, dostojanstveno, bez dreke, bez velikih reči, samo životom.
Biti na Kosovu znači shvatiti da hrabrost nije u uzvicima sa bezbedne distance. Hrabrost je u običnom danu čoveka koji tamo ostaje.
Zato, ako imate taj kosovitis – izlečiv je. Lek se zove: pođi na Kosovo. Pođi da vidiš, da se pokloniš, da pozdraviš one koji su ostali.
Jer Kosovo nije samo mesto. Kosovo je osećaj koji te promeni. I koji te natera da se upitaš: ako oni mogu tamo, šta je onda moj izgovor ovde, napisao je Paunović za portal Niške vesti.
