Mora da su ovaj lavirint gradile velike arhitekte, vrsnije i od legendarnog Dedala, pošto u njemu ne nestaje samo čovek; u našem lavirintu moderni Minotaur guta grafite, institucije, nacionalna obeležja, buduće akademike i intelektualce. Izgleda da poput Dedala samog obitavamo u sopstvenom zatvoru, jer smo naš lavirint gradili i mi sami odsustvom borbe i ravnodušnošću, pa u nekom trenutku zaboravili kako da iz njega izađemo.
Kako onda pobeći?
Pošto je nebo našeg lavirinta strogo čuvano, ne možemo leteti poput tvorca onog originalnog.
Moderni Tezej
Kao i prošle i svake do sada, i ove godine svoje nade polažemo u nekolicinu modernih Tezeja, jer se protiv ravnodušnosti možemo boriti samo osećanjem. Ljubav Arijadninog klupka i ove godine pratilo je par ljudi, reči, ideja i kulturnih centara. Ta, da citiram jednog mudrog čoveka, „ostrva slobode“, ti moderni Tezeji zaslužuju da ih u nastavku pomenem.
Duh mladalačke borbe stigao je i u naš grad, koji bi u teoriji i trebalo da bude epicentar bunta i panka, a u praksi ipak jeste nešto sasvim drugačije. Studentski protesti održavani su mesecima i u Severnoj Mitrovici. Nekolicina mladih ljudi uspela je, i dalje uspeva, da se i na mestu koje mrzi slobodu za nju bori.
Mesecima je jedan stariji gospodin dolazio na studentske skupove, stajao pored njih i vikao: „Izdajnici, plaćenici!“ Trajalo je to sve do 17. marta, kada tišinu nije remetilo ništa. Čak se i par studenata, začuđeni nekarakterističnom tišinom, zbunjeno gledalo. Posle protesta prišao je studentima, zapravo transparentu koji ga je dirnuo, upravo taj gospodin i, vođen Arijadninim koncem, počeo da govori okupljenim medijima: „Ja sam pogrešio, ovo su naša deca!“
Savladavši Minotaura svojih i roditeljskih strahova, oko osamdesetoro studenata iz Beograda, Novog Sada i Kragujevca posetilo je Mitrovicu. Podržali su kolege u zajedničkom protestu, pa obišli Gračanicu, Dečane, Pećku Patrijaršiju i Prizren.
Iz ugla studenata u Mitrovici o 2024: Izolovanost i monotonija
Još jedno klupko je u ovom lavirintu ispleteno još pre deset godina, ali su retki ljudi, pogotovo studenti, koji ga prate da bi našli put slobode. Oni koji veruju u kulturu, onih 1 do 2% studenata koji posećuju program Privatnog kulturnog centra „Akvarijus“, mogu uz pomoć njihove niti izaći iz ovog modernog lavirinta.
Slušajući muziku „Rok škole“ i Pirit festa lakše smo i ove godine navigirali našim mračnim hodnicima, a čak nam je i Studentski centar „Priština“ pružio par izlaza, koncertima i ponekom predstavom na kraju godine.
Ipak su i ovu studentsku godinu, na kraju i za promenu obeležili studenti – tušinom, mišlju, rečju, satiričnom distribucijom i prodajom magle; svojom željom da ne budu ravnodušni, ćute kada treba, da ne ćute kad je to potrebno.
Na početku teksta rekao sam da nam se naizgled sve izgubi u ovom našem modernom lavirintu, ali samo naizgled. Kada prodremo u suštinu, kada svakog modernog Tezeja posmatramo kao kamenčić u jednom mozaiku, shvatamo da sloboda postoji.
Kada se taj mozaik popuni i završi, bilo za pet, deset ili sto godina, kada poslednji Tezej i njegov kamenčić nađu svoje mesto na njemu, tada ćemo videti sliku slobodnog studenta, a taj dan će, uveren sam, sigurno doći.
