Pored autorke, o knjizi će govoriti Ivana Vanovac, Jelena Kostić i Aleksandar Dunđerin.
Zbirka je objavljena u saizdavaštvu mitrovičkog „Akvarijusa“ i Doma kulture „Gračanica“.
Knjiga „Dok ne postanem kost“ donosi memorijsku „crnu kutiju“ traumatičnih iskustava, kako navodi recenzent Srđan V. Tešin. Zbirka se bavi temama umiranja, patnji, progonstva, košmarnog sazrevanja, promašenih prilika, pogrešnih izbora, izdaje tela, kao i iskušenjima ljubavi. Tešin ističe da pesništvo autorke prožima i duboku introspekciju, uz odlučnost lirskog subjekta da piše „bez zadrške i kalkulisanja“.
Recenzentkinja Milica Špadijer navodi da Aleksandra Jovičić Đinović „peva o dramama za koje je teskobno i zamisliti da postoje unutar jednog bića“.
„Upravo njegovim raslojavanjem, ‘Dok ne postanem kost’ sa svakim ciklusom donosi nove junake koji pred nama, ma koliko bili različiti, kao da uglas pevaju: ‘u grudima nešto lupa / hoće napolje / to duša traži svetlo’. I kao i u onome što zovemo stvarnost, svako ga na svoj način (ne) nalazi“, navodi Špadijer.
Pesništvo Aleksandre Jovičić Đinović već pre izdavanja „Dok ne postanem kost“ izaziva značajnu pažnju proučavalaca književnosti. Sonja Veselinović, u studiji Mater, materica, materina: reprezentacija majčinstva u poeziji savremenih srpskih autorki, izdvaja Jovičić Đinović kao pesnikinju koja se bavi temama majčinstva i trudnoće. U zbirci Dok ne postanem kost Veselinović prepoznaje novu, kompleksnu temu spontanog pobačaja, što je izuzetno retko u srpskoj poeziji, naročito iz ženske perspektive.
Čitav prvi ciklus zbirke, pod nazivom „Revizija i ostali eufemizmi“, posvećen je ovom traumatičnom iskustvu gubitka, o kojem se u društvu vrlo retko govori, a posledice na psihičko zdravlje žene često se ignorišu.
„Spontani pobačaj je u mnogim kulturama tabu tema zbog liminalnosti preminulog fetusa i žene koja ga nosi, te zbog toga što preispituje ‘dragocene narative o prirodnom toku individualnog razvoja i … naše pretpostavke o sposobnosti biomedicine da osigura da trudnoće i bebe ostanu na ovom predviđenom putu“, navodi Veselinović.
Veselinović zaključuje da pesništvo Jovičić Đinović znači prekidanje tišine, saopštavanje gubitka, teskobe i osećaja krivice, te omogućava prostor za otvaranje ovog delikatnog pitanja u javnom diskursu.
