Kancelarija je objavila da ko oće od učitelja može da se javi da ide za Braunaum radi nastave u školi. Prijavio se jedan deo, ali se ja nisam javio iz razloga što sam imao podosta ljudi iz moga kraja u nežiderskom lageru, pa nisam hteo da se od njih odvajam. Ja se nisam prijavio, ali su me oni sami uzeli na spisak u nameri da me sklone iz ovog lagera, jer su smatrali da sam im štetan po njihov poredak.
Izvršena je priprema za putovanje u Braunaum i mi smo pošli krajem 1917. godine i kada smo stigli u Braunaum, mi smo onda saznali da je bilo dovoljno učitelja za školu, ali su ih poslali u sela na razne radove, jer nisu hteli da rade onako kako su hteli da po više dana idu sa decom da obrađuju imanja pojedinima i da za to uprava logora dobije nagradu, a đaci i učitelji ništa.
Iz lagera Nežiderskog došli su u Braunam ovi učitelji: Mihajlo Kijametović, Sava Klinić, Cvetko Stamatović, Milan Trifunović iz Aleksinca itd.
U ovom logoru stanje bilo je još i gore, jer ovde nije bilo internirano visoko državno činovništvo prema kojima bi imali malo obzira, a sa malim činovništvom, seljacima i zanatlijama radili su onako kako je u njihovom interesu, tj. uprava lagera.
I ovde su ulizice pirovale: komandiri baraka, komesari kujna, kuvari i oni koji su se uvukli da služe po kancelarijama lagerskim. Dok su oni blagovali, narod je morao i đaci da jedu splačine, a ovde nisu slati paketi na ličnosti, nego je slato grupno vagonima za ceo lager, a to je dobrodošlo upravi lagera da se bogati, jer su gotovo sve zadržavali za sebe, a vrlo malo davali za kujne i od toga su komandiri baraka dizali i ostale ulizice, te za narod i đake bilo je vrlo malo i formalno se gladovalo u pravom smislu.
Pravi patriote koji su bili u lageru i jedan deo đaka, nisu nas novodošle učitelje mnogo marili, jer su mislili da smo mi neke ulizice pa ćemo biti u društvu komandira baraka i ostalih izjelica poštenog sveta u lageru.
Ja sam bio prilično bolestan i suviše suv i iscrpljen, pa su mnogi govorili da evo došao ovaj Makedonac da se ovde uhrani na naš račun, jer su oni smatrali da je Kosovo Makedonija itd.
Kao u Nežideru, tako su ovde od ovoga sledovanja što je pripadalo narodu za kujnu jedan deo uzimali magacioneri, a drugi komandiri i kuvari, jer se za njih zasebno kuvalo, te je za ostale ostalo vrlo malo i može se reći da se živelo od vruće vode u kojoj je poparena repa i hleba koji nije bio od žita nego od nekog smesa za koje i najbolji hemičari toga vremena ne bi mogli reći od čega je napravljen.
Ja sam sa bolom u duši gledao ovo jadno stanje i odmah sam počeo misliti kako da pronađem način da se svetu pomogne. Radili smo u školi i počeli su i nas sa decom da izvode da skupljamo trave za kuniće itd. Sekretar Hrišćanske zajednice, koji je bio tu da vodi računa da se ono što se dobije od Crvenog krsta pravilno podeli, udruži se sa upravom lagera, čuvenim Pompejom, koji je bio činovnik pošte i rezervni kapetan, ali je on bio komandant lagera, jer general koji je bio stvarni komandant lagera vrlo je malo vodio računa o lageru i ostavio je sve da žari i pali Pompej, koji je organizovao dobru špijunažu, kao i Lantoš u Nežideru od prodanih duša logoraša, koji su gotovi na vešala da stave svoga brata samo da oni imaju komad više hleba itd.
Ja sam i ranije kao nacionalan borac svoj život svakog momenta gotov da žrtvujem za opštu stvar pa sam tako radio i u lagerima.
Posle nekoliko meseci, jednoga dana video sam da se lager doteruje, čisti, kreči itd. i odmah sam pomislio da će sigurno doći neka inspekcija. Jedne večeri komandiri baraka izdaju naređenje da sutra svi budemo dobro pripremljeni jer dolazi komisija da pregleda lager. Pored ostalog, napomenuo je da je Pompej naredio, da na sva pitanja komisije odgovaramo da nam je u lageru dobro i da se uprava mnogo brine za nas da smo zadovoljni. Ako se nađe neko da nešto kaže što nije u interesu uprave lagera, taj će biti strogo kažnjen.
Sutradan u lager je došao general Andrijan, neki Slovak po narodnosti. Komandanti baraka sve svoje iz barake, postrojili su pred barakama. Ja sam također postrojen pred mojom barakom. General Andrijan u pratnji generala Braunanskog i Pompeja i još nekih oficira obišao je postrojene logoraše i po nekoga pitao kako je stanje, na što su svi pitani odgovorili da je ne može biti bolje.
Pompejevo lice je bilo ozareno, ali kada je došao red da izvrši smotru logoraša iz moje barake, ja sam se pripremio i čim je došao u blizini mene ja sam iskočio iz stroja i molio da mene pita o stanju u lageru. Pompej je pobesneo i počeo da govori da sam ja malo lud, ali je Andrijan izjavio da oće da me sasluša.
Ja sam onda rekao da stanje nije najbolje, jer ono što država daje za sledovanje za hranu ne deli se pravilno, jer jedan deo od tog sledovanja uzima se za zasebnu kujnu komandira baraka itd. i tako ono što ostaje malo je za dobru hranu ostalih. Ja sam onako, po svojoj logici, rekao da po Ženevskoj konvenciji logoraši treba da imaju svoju samostalnu upravu u kujni i kontrolu da se sledovanje pravilno raspoređuje i da imaju svi jednaku hranu.
Andrijan me je nešto razumeo, ali je tražio da mu jedan od Srba koji su bili u pratnji prevede i kada je to saslušao on je pribeležio i otišao. Kada se to svršilo, komandant moje barake hteo je da me bije, ali su priskočili ostali i rekli ako me samo dirne njega će oni na komad. On se udaljio, ali je rekao Pompej će njemu smrsiti konce.
Pojavila se hrabrost kod nekih logoraša i mnogi su mi čestitali na mojoj hrabrosti. Čuvši Pompej raspoloženja logoraša u baraci, nije hteo momentalno da me napada, ali je to ostavio da docnije izvrši na mene pritisak. Andrijan nije prenebregnuo moju žalbu nego je izdao naređenje da se moja molba ostvari i naredio da se osnuje jedan odbor koji će kontrolisati primanje sledovanja i raspored u kujni i da u kujnu ne može imati zasebna kujna za komandante lagera itd. nego svi iz jednog kazana treba da se hrane.
Izrično je tražio da u tom odboru budem i ja. Mučnog srca Pompej je izdao naređenje da se osniva odbor za primanje sledovanja i nadzor nad kujnom u koji pored ostalih ulazim i ja.
Odbor se sastao na prvoj sednici i mene su svi jednoglasno izabrali za glavnog funkcionera. Ja sam odmah izabrao iz odbora još dva lica koji će mi pomagati i odmah prvi dan smo, primajući sledovanja, došli u sukob sa magacionerima koji su hteli da daju manje, ali smo mi uspeli da se da onoliko koliko je trebalo. Komesare kujna smo smenili i postavili neke nove kuvare pored onih koji su bili i za komesare smo postavili ljude za koje smo verovali da će pravedno deliti i raditi.
Ja sam ustajao sa mojim ljudima svakoga dana isuviše rano, a uveče dockan ostajali u kujni da bi kontrolisali i uveče i izjutra da se sledovanje pravilno upotrebi. Iako ne mnogo, ali je hrana bila bolja, i po lageru se počelo da govori: Bog da poživi onoga mršavog Makedonca, on će da nam povrati dušu tj. on će da nas nahrani. Jedan sam posao svršio dobro, a sada je ostao drugi mnogo važniji: trebalo je izboriti se da se ono što se dobija od Crvenog krsta pravilno rasporedi onima kojima se šalje.
Knjigu „Život i rad Mihajla Kijametovića, učitelja i nacionalnog radnika (1882–1961)“ objavio je Arhiv Kosova i Metohije 2025. godine.
