Postavljanje ploče zahvalnosti slavnom piscu u izopštenoj i izolovanoj enklavi okruženoj albanskom većinom, kakva je Velika Hoča, postaje svojevrsna sizifovska akcija koja razotkriva svu dramu života preostalog srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji – ovo je siže dokumentarnog filma „Čekajući Handkea“ Gorana Radovanovića koji će danas premijerno biti prikazan na 50. Festu.
Dokumentarni film je snimljen u Velikoj Hoči, koju Radovanović naziva unikatnim mestom:
„Tamo ima 13 crkava koje postoje od 14. veka, delovi životopisa, arhitekture su od tada. To je za Srbiju jedinstveno mesto. Sada je tamo svega 450 stanovnika“, naveo je reditelj.
Prisetio se kako ga je reditelj i kolega Dušan Milić pozvao da odu na Kosovo, gde su bili gosti meštana Velike Hoče Srđana Petrovića:
„Sedeli smo, pili Srđanovu rakiju, pričali, i tad sam poželeo da uradim nešto konkretno. Spavao sam u istoj prostoriji u kojoj je pre toga spavao Handke. Iako ne volim da se gaji neka vrsta kulta prema slavnim ličnostima, sreo sam se s ljudima koji su ponosni zbog toga što ih je neko podržao. Velika Hoča je enklava u kojoj su se strašni zločini dešavali. U vazduh je dignut manastir iz 14. veka. Narod u Velikoj Hoči i Orahovcu nosi jednu traumu koja nije nimalo laka. Ne treba srbovati, ali osnovno je da poštujemo ljudska prava. Mnogo bi onda bilo lakše našem narodu na Kosovu, monasima u Visokim Dečanima, sestrinstvu u Pećkoj patrijaršiji“, istakao je Radovanović.
Pre nego što je ovenčan Nobelovom nagradom za književnost Peter Handke je boravio u domaćinstvu Srđana Petrovića, i družio se pisac sa svojim domaćinom:
„Handke je sa suprugom Sofijom osam puta bio gost u našoj kući. Bili smo ponosni što jedan takav pisac voli nas, hoće da nas vidi, čuje naše muke, razgovara sa nama. Pored knjige koju je posvetio Velikoj Hoči, dva puta je dao novčanu nagradu, a mi mu se nismo odužili za to i kada je Goran bio kod mene, kazao sam mu kako želim nekako da se odužim Handkeu. Na neki način smo mu se ovim filmom odužili“, precizirao je Petrović, ujedno i protagonista u Radovanovićevom filmu.
Montažu filma „Čekajući Handkea“ potpisuje Nenad Pirnat, koji je priznao da mu gotovo godinu dana od smrti Andrije Zafranovića (godišnjica 9. marta, prim.aut), i dalje odzvanjaju reči profesora i kolege:
„Profesor Andrija je bio malo rezervisan prema dokumentarnim filmovima. Često je znao da kaže da je igrani film njegova sigurna zona.Govorio je da ne razume toliko dokumentarce, ali hvalio se time što je radio sa Goranom dokumentarac „Uz Fidela do kraja“, ispričao je Pirnat.
