Pravna neizvesnost postala je svakodnevica za Srbe na Kosovu i Metohiji, ali datum 15. mart mogao bi doneti prekretnicu koju mnogi nazivaju „administrativnim egzodusom“. Izmene i dopune Zakona o strancima, ukoliko počnu striktno da se primenjuju, otvaraju vrata za pravni progon onih koji poseduju isključivo dokumenta Republike Srbije.
Osnovna bojazan srpske zajednice leži u činjenici da Priština srpska dokumenta ne priznaje, osim na dva administrativna prelaza. Za Marka Jakšića, ovo je jasan mehanizam pritiska koji pogađa najranjivije – ljude kojima je pravo na kosovska dokumenta uskraćeno procesnim opstrukcijama.
„Po onome što sam čuo, reč je o nekoliko desetina hiljada ljudi. Oni će se naći u najtežoj situaciji jer osim primene zakona o strancima, mogu odgovarati i za krivično delo falsifikovanja dokumenata. Njihov položaj je vrlo neizvestan, a oni koji su ovu situaciju napravili u Briselu uopšte ne brinu o tome“, ističe Jakšić. On upozorava da cilj Prištine nisu masovne, nasilne deportacije koje bi izazvale medijsku buru, već suptilniji metod administrativnog pritiska.
„Ne očekujem masovne akcije, ali očekujem svakodnevnu opstrukciju. Neko će možda odlučiti da prijavi boravak, ali pošto nema uknjižen stan na Kosovu, u policiji će mu reći da mu fali jedan papir. Na kraju će mu biti saopšteno da ima par dana da legalno, bez policijske pratnje, napusti Kosovo. Tako se izbegava pažnja međunarodnih predstavnika, a ljudi se primoravaju da sami ‘dignu sidro’ i odu jer im je život ovde postao nemoguć“, objašnjava Jakšić.
Politika predvidivosti: Kurtijeva „alternativa“ i ćutanje partnera
Kriza sa dokumentima, prema Jakšićevim rečima, nije izolovan incident, već faza u dugoročnoj strategiji Albina Kurtija koju su mnogi odbijali da pročitaju na vreme. On smatra da su uzroci današnjih problema duboko u prošlosti i da su svi akteri dijaloga bili upoznati sa planovima Prištine.
„Da smo na vreme čitali alternativu Samoopredeljenja iz 2013. godine, znali bismo šta nam se sprema. Mnogi su se zanosili da će Kurti biti progresivan levičar, ali on svoju mržnju prema Srbima ne skriva. On ne bi uspeo da radi ovo što nam radi da nema pasivnog ili nezainteresovanog Beograda, kao i međunarodne zajednice koja se ponaša kao portparol Vjose Osmani. Sve što se dešavalo poslednjih godina usmereno je ka tome da se naš broj smanji, a moj je utisak da su se sve tri strane još 2013. u Briselu dogovorile da se nama baš ovo dešava“, ocenjuje Jakšić.
Pad bastiona: Zašto intelektualna elita bira tišinu?
Jedna od najoštrijih kritika u razgovoru upućena je Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Jakšić smatra da je institucija koja je trebala da bude „stožer okupljanja“ postala talac politike „netalasanja“ i slepog praćenja direktiva iz Beograda.
„Da je sreće, univerzitet bi bio poslednji bastion našeg opstanka. Nažalost, on danas prati politiku Aleksandra Vučića, baš kao što prištinski univerzitet prati politiku Aljbina Kurtija. Ta politika nemešanja u sopstveni život je pogubna. Na univerzitetu su naši najveći intelektualci, ali su oni više nego pasivni. Iako smo imali malu pobunu studenata i nekih profesora, to nije dovoljno. Ukoliko ova kuća koja svima nama gori znači samo nekolicini nas, ona će svakako nestati jer racionalni ljudi biraju politiku nemešanja u opasnim vremenima“, navodi Jakšić.
Kao pravnik, Jakšić smatra da Srbija i dalje ima poluge moći kojima bi mogla da zaštiti svoj narod, ali da za to nedostaje politička volja i spremnost na rizik. On predlaže konkretne poteze koji bi iz korena promenili poziciju Beograda u pregovaračkom procesu.
„Beograd može da uradi mnogo, a ključna stvar je reciprocitet. Ako Kurti vodi politiku reciprociteta, Srbija kao jači partner može istom merom da odgovori na mnoga pitanja. Takođe, moguće je povlačenje iz sporazuma ili njihovo suspendovanje preko noći. Konačno, Srbija ima na raspolaganju proglašenje okupacije. Onog dana kada parlament Srbije proglasi okupaciju kao zvaničnu činjenicu, država ulazi u potpuno drugačiji režim delovanja. Jedino ozbiljna konfrontacija Beograda i Prištine može da probudi međunarodnu zajednicu koja trenutno zaboravlja da na Kosovu ljudi pate“, tvrdi on.
Žilavost naroda kao poslednja odbrana
Uprkos sumornoj realnosti koju definiše rečima Vinstona Čerčila – „krv, znoj i suze“, Jakšić u narodu vidi snagu koja nervira pregovarače u Briselu. On ističe da proces dijaloga smatra suštinski završenim Ohridskim sporazumom, ali da rešenja nisu donela normalizaciju.
„Naša žilavost je ono što ih sve brine. Sve ovo trpimo, a ostajemo, što pokazuje da smo vitalan narod. Sebe vidim u Mitrovici, boriću se dok god mogu, jer ta bolja vremena neće doneti dijalog, već velike političke promene. Oduzimanje imovine se već dešava na ‘legalan’ način kroz uzurpacije i lažne optužbe za ratne zločine čim neko pokuša da zaštiti svoje. Kurti sanja hrvatski scenario, gde Srbi nestaju ili se asimiluju, ali mi smo tu da sačuvamo ono što je naše, bez obzira na pasivnost Beograda i nepravdu međunarodne zajednice“, zaključuje Marko Jakšić.
