Silvanin suprug Goran je kidnapovan 19. juna 1999. godine na putu Priština-Gnjilane u mestu Labljane. U trenutku nestanka imao je 27 godina. Njena bezuspešna potraga traje već 25.
„Od tada, od kada je kidnapovan, nemamo neke bitne informacije o njemu. Jedino kao što su i svi ostali čuli da postoje negde neki logori gde su verovatno oni odneti. Posle svake prijave o mestu nekog logora, mi smo prvo obajvestili Kfor koji je tada bio, 1999. godine. Njima je trebalo 15 dana da se pripreme da odu na to mesto. UN policiji ili Euleks-u i svim institucijama koje su bile nadležne za to, mi smo se obraćali, međutim bez ikakvog napretka do dana današnjeg. Mi smo već imali neke informacije tada, po nestanku, gde smo prvo prijavili britanskom Kforu u Gračanici, ali oni su se na tri meseca menjali. Posle tri meseca oni ponesu te sve informacije sa sobom ili ih unište, mi to ne znamo, uglavnom to nigde nije postojalo. Kada odemo da proverimo šta je bilo sa tim informacijama, dobijemo informacije da one nigde nisu postojale“.
Silvana koja je i koordinatorka Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica sa KiM kaže da su članovi porodica nestalih znali čak i imena kidnapera, ali to do sada nije iskorišćeno. „Oni (ndaležni) su samo prikupljali ono što mi znamo, ali nisu iskorišćavali to. Međutim, po dolasku UN-a, kasnije Euleksa koji su nam davali velike nade. Naši prethodnici to nisu uradili, ali zato ćemo mi da peduzmemo stvar u svoje ruke, mnogo ćemo više da uradimo. Međutim, šta su oni uradili, Euleksa je nama učinio još veći zločin, zato što je sve naše poverljive informacije dao istražnoj policiji Kosova i time ugrozio našu bezbednost“, kaže Silvana za Radio Kim.
Na pitanje da li još uvek gaji nadu da će saznati istinu o svom suprugu, Silvana odgovara potrvrdno.
„Nada je onakoja zadnja umire, ali ne možemo reći da oni koji bi trebalo da to učine, su zainteresovani, jer ovo je jedno veliko političko pitanje a za sada ne postoji politička volja za to. Iako ima mnogo institucija koje su nadležne za to, mnogo nevladinih organizacija koje treba da se bave pitanjem nestalih lica ali do sada nisu izrazili volju da bi želeli da nama pomognu, pogotovo sada kada znamo da je Specijalni sud počeo sa radom, ali kada bi se sve ovo razotkrilo bilo bi direktno protiv onih koji se nalate u Specijalnom sudu a to njima nije u interesu“.
Nadu u predstavnike vlasti i postignute dogovore ne gaji mnogo, jer podseća da je i ranije bilo dogovora između Beograda i Prištine, ali ne i rezultata.
„Ja stvarno nemam nade, nije prvi put da se postigne neki dogovor da bi posle tog dogovora govorili evo učinjen je veliki napredak, postignut je dogovor, ali od tog dogovora nema ništa, taj dogovor se i prekrši. Radna grupa je već postojala gde je bio predsedavajući Međunarodni komitet Crvenog krsta, ali da li je nama dalo rezultate, ne nije. Nama ne trebaju radne grupe, ne trebaju komisije, nama pre svega treba politička volja koje trenutno nema. Treba nam otvaranje arhiva, Velika Britanija je ta koja ima najviše informacija, potrebne su njihove arhive, ali kad nema političke volje, onda nema ni svega ostalog“, kaže ona.
Silvana Marinković ističe da treba proveriti navode Dika Martija o „žutoj kući„ u Albaniji, ali dodaje da ne postoji politička volja da se to ispita. Za kosovsku stranu to je, kako kaže, tabu tema.
