Mentalno zdravlje je poprilično širok koncept koji je Svetska zdravstvena organizacija definisala kao stanje dobrobiti u kojem pojedinac ostvaruje potencijale, može da se nosi sa životnim stresovima, može da bude produktivan i aktivno doprinosi zajednici.
Obzirom da je bitan uslov mentalnog zdravlja društvena prilagođenost, jedna od bitnih komponenti je i društveni kontekst unutar kojeg se govori o mentalnom zdravlju. U sredinama pogođenim konfliktom, opšte društvene nesigurnosti i neizvesnosti, mentalno zdravlje mladih trebalo bi da bude jedna od glavnih preokupacija socijalne politike, medija i zdravstvene struke.
Dečiji i adolscentni psihijatar dr Nikola Lazović kaže da su mentalna stigma, poremećaji u ranim fazama odrastanja, zatim genetika, odnosi u porodici, negativno okruženje i stres najvažniji faktori rizika za nastanak mentalnih poremećaja.
Prevencija i lečenje u ranoj fazi – kada lekovi, a kada psihoterapija
Dr Lazović je podsetio na statističke podatke, koji najbolje oslikavaju trenutno stanje među decom i mladima, kao na osnovne uzroke nastanka bolesti u ranoj fazi razvoja.
“Polovina mentalnih poremećaja se javlja do četrnaeste ili petnaeste godine, kod tri četvrtine mladih do 25 godine, a samo jedna trećina obolelih dobije adekvatnu pomoć na vreme. Nekada prođe i do deset godina pre nego što potraže lekarsku pomoć”, rekao je doktor Lazović i objasnio da je razlog za to što i dalje postoji stigma, ali istovremeno postoji nešto što se zove neinformisanost, nešto što se zove nemar ali i nešto što se zove strah od dijagnoze.
Kasno javljanje psihijatru ili dečijem psihijatru otežava lečenje. Mnoge bolesti se u ranoj fazi mogu prevenirati, uspešnije lečiti i izlečiti ako se krene na vreme. Mladi često nedovoljno slušaju, ne žele da se edukuju i beže od svojih problema.
“O problemima poremećaja mentalnog zdravlja se priče više nego pre, mladi su danas otvoreniji. Treba naći put do mladih kroz edukaciju. Koliko će oni slušati emisije ili čitati duge članke pitanje je. Treba naći sadržaje i kratke medijske forme koje su njima prijemčive što se tiče intenziteta i dužine trajanja”, mišljenja je dr Lazović.
Tačno se zna koje je to vreme kada se treba obratiti lekaru. Postoje mnogi problemi, na primer u školi, u vezi uspeha, u porodici, gde su prva adresa i instanca školski pedagog i psiholog.
“Ako oni to procene deca se upućuju kod nas. Međutim ukoliko se radi o slučajevima suicidnog ponašanja ili samopovređivanja, teškim depresivnim i akutnim psihotičkim reakcijama treba se javiti psihijatru. U drugim stanjima veliku ulogu imaju psiholozi u školama ili studentskoj poliklinici”, smatra Lazović.
Ono što leči, to je odnos, to je ustvari ono što je lekovito. Njih treba aktivno slušati, treba ih direktno pitati i napraviti iskren odnos sa njima. Između terapeuta i pacijenta mora postojati određena distanca ali i poverenje, kaže dr Lazović.
“Moje mišljenje je, da lekove uvek treba kombinovati sa psihoterapijom, tako i radim, jer smatram da kod većine mladih samo uz terapiju možemo doći do rešenja. Iako i kod farmakoterapije moramo imati strpljenja, kod određenih stanja pacijenata, rezultati se vide tek za 4 do 6 nedelja, te u međuvremenu pribegavamo psihoterapiji, psihosocijalnim intervencijama kao i onim u porodici“.
Faktori rizika su mnogobrojni
Važno je znati da su faktori rizika za dobijanje mentalnih poremećaja kod dece i mladih uvek raličiti. Genetika jeste samo jedan od faktora, koja sa sobom nosi bilošku ranjivost kao predispoziciju za mentalni poremećaj.
Poremećaji koji se najčešće javljaju kod dece i adolescenata, kako kaže dr Lazović, su anksiozni poremećaji, nakon toga poremećaji raspoloženja, depresivni poremećaji, adolscentske krize, bolesti zavisnosti, poremećaji ishrane i psihoze.
Anksioznost – zebnja ili strepnja koja nema jasan uzrok, preteći nekoj opasnoj budućnosti.
”To je cena postojanja čoveka na ovom svetu”, Lazović je citirao profesora. Emocija uvezana sa strahom koji imamo svi, samo je pitanje vremena i trajanja i koliko ometa našu funkcionalnost.
Međutim strah je recimo bazična emocija koja je svrstana u negativne emocije, ona nam je neophodna za život za preživljavanje i adaptacije.
“Mnogo bitniji faktori koji se danas akcentuju su faktori okruženja, to je porodica”, navodi dr Lazović.
Ranije su granice između dece i roditelja bile jasnije i postojanije. Nisu svi mišljenja da je taj model bio sasvim dobar i funkcionalan, ali je potrebno od njega krenuti.
“Danas, nismo baš sigurni u to da li je majka majka, dete dete, a otac otac. Sadašnje prilike kao da vode u drugu krajnost”, kaže psihoterapeut Tatjana Cvetković.
Nedostatak roditeljske emocionalne podrške može biti faktor u nastanku različitih problema u psihosocijalnom funkcionisanju. S obzirom na život u svetu rizika, u kulturi brzoholizma, anksioznost i teskoba su jedan od načina na koji telo pomaže umu da prepozna opasnost.
Klinička slika anksioznosti zavisi i od načina života. Deca sve manje odrastaju ili ne odrastaju u potpunim porodicama, ne odrastaju u jednom sigurnom okruženju. Separacija i odvajanje počinju mnogo ranije i sigurno da takav način života pogoduje intenzivnim stresnim iskustvima, što pogoduje stvaranju predispozicije za kasniji razvoj, anksioznih poremećaja.
“Svi smo po malo otuđeni jedni od drugih, živimo lažne živote i ne znamo kako da izađemo na kraj sa emocijama koje nam nisu ugodne. Ona sigurnost u porodici koju smo imali pre 20 i 30 godina, mislim da više ne postoji. Možda je to još jedan od razloga zbog čega je anksioznost bolest modernog doba. Porodice su ranije bile kompletnije i kompaktnije, dete je imalo jači osećaj sigurnosti u porodici.
Danas zbog načina života, zato što moramo puno da radimo, pa na kraju zato što smo i sami emocionalno nekompetentni, nismo dorasli zahtevima modernog života pa i roditeljstva, imamo situcije ranog odvajanja, porodice u kojima se dešavaju životne drame, raskidi i razvodi se dešavaju na jedan ružan i dramatičan način, roditelje koji su ignorantni i ne žele da se menjaju pa i roditelje koji su prezaštitnički nastrojeni ili prestrogi, dakle dominantni hladni, restriktivni”….
“Sve su ovo faktori koji mogu uticati da se u jednom periodu života jave mentalni poremećaji kakva je i anksioznost”, kaže psihoterapeutkinja Tatjana Cvetković.
Slika o sebi je u korelaciji sa emotivnom podrškom roditelja ‒ što mladi pozitivnije procenjuju roditeljsku emotivnu podršku, to im je samopozdanje više, dok je samopouzdanje niže, što su roditeljske toplina i briga manje dostupne.
“Ako kao deca niste doživeli ljubav, malo je verovatno da će vam se prava ljubav dogoditi u odraslom dobu – osim ako radom na reprogramiranju svoje podsvesti taj obrazac ne promenite”, smatra Cvetković.
Dr Nikola Lazović dečiji i adolscentni psihijatar, slaže se da kada se govori o prevenciji, da je uključivanje porodice u rešavanje problema i lečenje od ključne važnosti. Negovanje zdravih odnosa ne samo u porodici nego i u društvu, afektivno vezivanje koje je neophodno u nekom emocionalnom razvoju deteta a kasnije i individue, takođe je veoma važno.
Roditeljima je poručio da ne okreću glavu od svoje dece, da ih posmatraju i reaguju, odnosno obrate se stručnom timu psihijatara KBC Kosovska Mitrovica, koji su uvek tu da pomognu.
„Mnoge stvari možemo prevenirati, započeti na vreme i izlečenje je izvesnije. Adolescenti su kategorija kojima je najčešće potrebna pomoć a roditelji su ti koji treba da primete i prepoznaju problem“, zaključuje Lazović.
