Dobio sam premeštaj i otišao sam u Prištinu, ali i tu nisam ostao po strani, nego sam odmah počeo da se interesujem za blagostanje naroda. Tamo sam naišao još na neke moje prijatelje iz ranijeg vremena koji su preživeli ratno stanje i ropstvo, pa sam počeo da mislim i sa njima da krojim planove kako će se najbolje pomoći kraju i da narod posle tolikih nevolja počne da živi životom dostojnog čoveka.
Kratko vreme posle mog dolaska u Prištinu, pojavila se potreba da se agrarna reforma sprovodi i da se jednom delu naroda iz Crne Gore, Vojvodine, Hrvatske, Dalmacije i Srbije itd. dâ zemlja na obradu, jer su bili bezemljaši, a na Kosovu je onda bilo dosta neobrađene zemlje, a i obrađene koja je napuštena, jer se muslimanski narod tj. živalj naglo počeo iseljavati u Tursku.
| Nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, otpočeo je proces naseljavanja stanovništva, putem agrarne reforme iz nerazvijenih krajeva Kraljevine na područje Kosova i Metohije i Stare Srbije u celini. Tokom 1920. godine doneta je Uredba o naseljavanju južnih krajeva. Prednost su imali ratni dobrovoljci kojima je u znak državnog i narodnog priznanja dodeljivano od 3 do 5 hektara zemlje. |
Moj poznanik i prijatelj počivši Sreten Vukosavljević je postavljen za glavnog agrarnog poverenika u Skoplju za Južnu Srbiju i onda je tražio ljude koji će sarađivati sa njim, a poznaju prilike i teren. Ja nisam bio voljan da se primim posla, jer sam znao da će biti za mene mnogo napora, ali kada su udarili na nacionalne osećaje i počeli govoriti da je sada vreme da se pokažu istinske patriote koje vole narod morao sam da popustim, jer ja sam jedini bio koji je najbolje poznavao terene celog Kosova i mentalitet naroda, pa sam na kraju pristao i ministar agrara Poljak postavio me je za agrarnog poverenika Kosovskog okruga.
U isto vreme za Zvečanski okrug postavljen je počivši Todor Mihailović, a za srez Vučitrnski Jerotije Elezović i Sima Čakarević, također učitelj, za Kumanovo i ceo taj kraj sa Preševskim srezom.
Kredita nikakvih nije bilo bar za moj okrug i to je rečeno da se to vrši nacionalan posao na dobrovoljnoj bazi sa svojim kruhom i bez ikakve naknade samo ono što sam primao kao učitelj, kao i ostali koji su ostali da rade u razredu. U narodnom domu našao sam jednu napuštenu sobu i to sam oglasio za kancelariju za koju se ništa nije plaćalo, a ja sam svakoga dana gotovo bio na terenu, jer su naseljenici koje je trebalo zbrinuti dolazili na stanicu i o njima se moralo voditi računa, jer ako se ne bi odmah prihvatili oni bi se vratili i tako bi se kompromitovala cela naša stvar tj. državna.
Među naseljenicima bilo je i takvih koji su bili isuviše siromašni, pa sam ja često puta morao da kupujem veće količine hleba da bih nahranio one koje nisu imali, dešavalo se da sam često puta pola svoje plate trošio za ove stvari i tako ostavljao da se porodica zlopati i da se zadužuje da bih odgovarao svojim obavezama.
Prethodno objavljeni delovi:
Imalo je ljudi koji su bili protivu naseljavanja ovih krajeva pa je bila jedna tajna organizacija koja je često krstarila vozovima i plašila porodice naseljeničke da će svi poginuti od Arnauta čim se nasele na zemlju i mnogi su čim su sišli sa železničke stanice sa koje se dolazilo u Prištinu (mislim da se zvala Bresje) 260) jer lokalni voz do Prištine u tom vremenu nije postojao, nego je tek docnije napravljen itd.
Ja sam muku imao da te ljude razuverim da je to sve laž. Među njima koji su se najviše plašili bili su naseljenici iz Vojvodine, te sam njima davao zemlju odmah u neposrednoj blizini Prištine, a Ličane, Crnogorce, Bosance, Dalmatince itd. koji su bili malo hrabriji naseljavao sam malo dalje od Prištine, Uroševca i Gnjilana jer su sva ta mesta kao i Lapski
srez bili pod mojom upravom.
Predao sam se tom poslu, pa sam napuštao porodicu i stalno bio po terenu iako je bezbednost bila vrlo nesigurna, a kada o tome sada razmišljam vidim da sam bio isuviše nepravičan prema porodici, jer taku ludost sem mene niko drugi nije radio i to mi se osvetilo, jer sam upao u dugove koji su me posle stalno pratili sve do 1945. godine kada je to pitanje opštom naredbom skinuto sa dnevnog reda i ja sam se oslobodio menica mojih i mnogih koje sam morao za druge da plaćam, jer ne samo što sam naselio, nego sam mnogima i menice potpisao pa sam morao da ih plaćam sam.
Knjigu „Život i rad Mihajla Kijametovića, učitelja i nacionalnog radnika (1882–1961)“ objavio je Arhiv Kosova i Metohije 2025. godine.
