Iz Braunauma sam proteran 1918. godine u mesecu maju i kada sam došao u Nežider, čuo sam radosne vesti da se naši hrabro bore i da će skoro da dođe oslobođenje. Bilo je u lageru intelektualaca koji su znali dobro nemački, pa su nekako stvorili vezu te su saznavali šta se po frontu dešava, i te vesti potajno prenosili u lageru sigurnim i oprobanim prijateljima. Ove vesti su nam davale snage da izdržimo još jedno vreme.
Ja sam bio u teškom položaju, jer sam bio izbrisan iz spiskova za pakete u inostranstvu pa sam oskudevao, ali su me vesti o skorom oslobođenju hrabrile, a po neko od drugova koji je dobijao podosta paketa po nešto mi je dodao i tako sam izdržao do dana kada je došlo vreme da Austrija kapitulira i da Lantoš pobegne iz lagera sa celom svojom mahijom, a naši ljudi su preuzeli lagersku upravu i počeli su lagano da otpremaju partiju po partiju za Srbiju.
Bili smo slobodni da izlazimo u varoš ali meni to nije ništa pomoglo jer novaca nisam imao i morao sam da se zadovoljim sa hranom koju su mi davali oni koji su sada preuzeli, tj. naši ljudi, upravu u svoje ruke. Bila je hrana malo bolja, a misli da su neke misije međunarodne na brzu ruku došle u vezi sa lagerom i doturali po nešto za ishranu i tako se moglo pričekati neki dan dok dođe vreme da se utrpamo u vozove koji su bili prepuni i vrlo slabo saobraćali.
Došao je dan, te sam se ja uvukao u voz i došao do Novoga Sada. U Novom Sadu Matica srpska je organizovala kujne i sve nas dobro hranila i kada nas je po redu otpraćala na železničku stanicu za Beograd, svakome od nas je dala po 250 dinara što su u to vreme bile velike pare. Kada sam došao u Beograd već sam bio dobro osiguran jer sam imao poznanike koji su me prihvatili i pomogli.
Kako su pruge bile u kvaru pa se moralo ići peške, a to ja nisam mogao izdržati, ali sam našao izlaz jer je momentalno u Beogradu bio komandant mesta pukovnik Cukavac koga sam dobro poznavao još dok je bio načelnik štaba Kosovske divizije u Prištini. On me je snadbeo vojnom legitimacijom u kojoj je stajalo da mi se sve vojne vlasti nađu pri ruci za putovanje. Dobio sam železničku objavu da putujem preko Vinkovaca i Sarajeva za Uvac dok je bio krak tj. Priboja (železnički).
Posle sam dobio podvozna sredstva – kola od Priboja za Prijepolje, iz Prijepolja za Senicu, iz Senice za Novu Varoš, iz Novog Pazara za Rašku i iz Raške za Kosovsku Mitrovicu, a iz Kosovske Mitrovice sam našao podvozna sredstva za Vučitrn. Kada sam došao, u krugu svoje porodice, čuo sam za njene velike patnje.
Porodica se dugo mučila gladna i bez ostalih sredstava. Prodavala je kućne stvari i radila tuđe poslove da bi mogla da izdrži i očuva decu. To je bila neobično hrabra žena i savlađivala je nevolju ne pokazivajući neprijatelju da pati. Blagodareći samo mojoj hrabroj ženi Alimpiji, moja deca i roditelji i sestre su mi ostali u životu. Mnoge su žene izgubile živote svoje i svoje dece samo zato što nisu znale da se stojički odupru svakom iskušenju.
Hrabrost i strpljenje pobeđuje i najveće nevolje u svim oblicima. Prve godine bila je najveća nevolja, a posle su počeli iz Ženeve preko Crvenog krsta i Viner banke iz Beča poneku pomoć činovničkim porodicama i na taj način donekle je ublažena nevolja.
Gnjilane je bilo pod okupacijom bugarskom i tamo se nije mogla nikako činovnička pomoć porodicima slati jer to Bugari nisu hteli da dopuste, te se morao tražiti način da se njima pomogne. Kako je Toma Popović bio u Francuskoj, a bio jaka istaknuta radikalska ličnost, to je on izdejstvovao da se novac za svo činovništvo šalje preko Viner banke i da se u Kosovskoj Mitrovici predaje na adresu Alimpije Kijametovićeve u Vučitrnu.
Lempa je od strica kćer Tomina i on je lakomisleno natovario na jedno slabo stvorenje veliki teret, jer je ona prema spisku koji je dobila od crkveno-školske opštine u Mitrovici da nosi u Gnjilane i predaje onima kojima je namenjeno. Ona je prema spisku nosila i delila novac činovništvu u Gnjilanu. Da bi išla u Gnjilane morala je da izmisli da ide u posete sa decom porodici i tako je sa tri deteta morala da prevali put od Vučitrna do Gnjilana da bi obavila ovaj narodni posao.
Posao je bio vrlo težak i to ju je ubilo te je tako mlada u 38. godini života izgubila svoj život odmah nekoliko godina po oslobođenju. Kakve je sve nevolje u ovim putovanjima doživljavala, pričao mi je pokojini Sima Simić, bivši učitelj i sveštenik, koji je za vreme okupacije bio u Gnjilanu.
Jednom došla Lempa u Gnjilane i donela novac i podelila, ali je još bila u Gnjilanu, a ja čujem u jednoj kancelariji gde sam radio najmljen od Bugara: „Ama bratko ima neka Lempa koja donosi novac Srbima i špijunira, treba da je zadavimo da ne kvari naši računi”.
Počeli su, kaže Sima, da se spremaju da odrede ljude koji će je pronaći i uhapsiti. Ja sam brzo vešto simulirajući bolesnika izašao iz kancelarije da odem kući i odmah sam iz kuće poslao osobu da kod kuće popa Koste javi da se Lempa što pre skloni jer će je uhapsiti.
Našli su način da je sklone i da je noću sa poverljivim ljudima upute peške za Vučitrn. Sima mi posle kaže pričali su mi ljudi koji su je otpratili da je to bio strašan put, jer je ona od umora nekoliko puta pala, a mi smo decu stranputicom nosili na leđa sve do blizu Prištine i tu smo pogodili jedna volujska kola te su deca i Lempa u kolima, a mi peške došli do Babinog Mosta Vučitrnskog, a odatle smo našli druga kola i došli u Vučitrn, gde smo je ostavili isuviše iscrpljenu.
Tako mi je pričao Sima i govorio ti ne znaš da ceniš tvoju ženu koja je bila veliki junak i spasla svo činovništvo gladi koja je bila u Gnjilanu. Ja sam znao da je ona veliki junak i cenio sam je kao boginju, ali nisam bio u stanju da joj povratim zdravlje jer sam materijalno bio suviše slab da je vodim po sanatorijumu, a ono što su činili lekari u mestu gde sam bio sa službom nije ništa pomoglo i tako je završila svoj mladi život 7. februara 1927. godine ne dočekavši radost da vidi svoje sinove kao studente Beogradskog univerziteta u slobodnoj zemlji.
Ja sad priznajem da sam bio isuviše predan narodnim poslovima, pa sam bio potpuno zaboravio na svoju porodicu, koja je radi moga rada koji je bio na to da se drugima pomogne svoju porodicu doveo do velikih nevolja. Vidim da su pametni bili oni moji drugovi koji su prvo obezbeđivali sebe i porodicu, pa ako posle toga mogu šta, oni su pomagali i druge.
Knjigu „Život i rad Mihajla Kijametovića, učitelja i nacionalnog radnika (1882–1961)“ objavio je Arhiv Kosova i Metohije 2025. godine.
