Srđan Pantić i Mirjana Popović su se prekjuče, na slavi, u Crkvi Svetog Nikole ponašali kao da se ništa nije dogodilo i kao da je živo sve što su izgubili. Oni su delić one reke ljudi koja je ovde pre rata dolazila čitav dan. Sveti Nikola je gradska slava. U svim vremenima, manje ili više grad i njegovi stanovnici ogledali su se u ovom hramu, ostavljali su mu poklone, priloge, knjige, ljubav i molitve, piše za Politiku Živojin Rakočević.
Većina hramova podignutih ili obnovljenih u Osmanskom carstvu u 19. veku imala je jednu karakteristiku: da bude što manje vidljiva, po želji tadašnjih vlasti i gospodara. Osnovna želja svih današnjih stanovnika srpskih gradova i geto sredina na Kosovu i Metohiji je, da makar u jednom trenutku, budu nevidljivi. Jedino na ovom parčetu zemlje, sa crkvom koja izranja iz brda, stanovnici grada žele da budu vidljivi i da grad obnove u sećanju.
„Moj otac je sadio lipe po Prištini. Donosili su ih iz Vrnjačke Banje, o svom trošku, niko im nije plaćao“, kaže Đurđa Drmončić. Njena porodica je, čini se, sve žrtvovala da ostane i da se ugradi u svoj grad i hram. Pamti i zna vremena kada se drugačije organizovao život, kada je u ovdašnjim naseljima, „u pet kuća morala biti jedna sekira, a u deset jedna kolica“. Zna kako je izgledala svaka lepa zgrada i da se one nisu sačuvale. Ne odlazi iz svog grada.
Većina vernika je na prištinsku slavu stigla iz okoline, a ove godine organizovanog dolaska autobusima nije bilo. Stigli su interno raseljeni, stigli su mladi koji ne pamte grad, došli su i neki gosti, a sveštenik Staniša Arsić zna koliko je važno da današnji putnici i gosti bar malo liče na Svetog Nikolu.
„Ugledajmo se na Svetog Nikolu – makar jedan trun, jedan procenat, ili jedan deo onoga što je on činio: da i mi, makar jedan stoti ili hiljaditi deo činimo“. Zahvalan je svima koji se sete ove svetinje i imaju potrebu da hram vide i da se mole.
Uprkos svim incidentima, napadima, hapšenjima i političkim potresima, u godini koja je na izmaku beleži se najveći broj vernika i posetilaca u kosovskometohijskim crkvama i manastirima. U tom velikom broju postoje i oni koji brinu, svraćaju i dolaze u gotovo savršeno izolovane svetinje, pružaju podršku i ohrabrenje. U hramu Svetog Nikole, koji je postradao do poslednjeg kamena, u pogromu 17. marta 2004. godine, danas pored oca Staniše živi i sveštenik Srđan Stanković. Krsna mu je slava, drži u ruci veliku sveću, a sina Iliju podstiče da mu pomogne oko nekih sitnica.
Posle svečanog ručka oni će ostati sami na svom ostrvu slobode. Gosti će lagano odlaziti kroz nesnosnu gužvu i reke automobila i kroz svoj grad tražeći sebe i svoj bivši život na ulicama, na fasadama u sećanjima.
