Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam za Insajder kaže da postoji više ravni u kojima se može posmatrati Kosovo kad je reč o Srbiji i društvu u Srbiji.
Ističe simbolički karakter koji nije vezan za politiku i koji je, napominje, utemeljen u svest ljudi – posebno onih „naocionalno osvešćenih“.
„Kosovo se tu doživljava kao jedan mit, a ono ustvari jeste mit, ali i kao tragična prekretnica u istoriji Srbije, zbog koje smo mi ostali bez svetinja na toj teritoriji i slično“, navodi.
Druga dimenzija je ona politička – gde se često, kaže Popov, kosovski mit zloupotrebljava u političke svrhe. Time se, ocenjuje, podstiče srpski patriotizam i nacionalizam. Time su, napominje, manipulisane sve vlasti do sada, s tim što nijedna nije bila spremna da se u potpunosti suoči s realnošću da je Kosovo polako odlazilo iz sastava Srbije.
Dragiša Mijačić, koordinator Radne za poglavlje 35 NKEU, smatra da se proglašenjem nezavisnosti produbio jaz između dve realnosti koje na različite načine posmatraju na geografski i politički prostor KiM.
„Sa jedne strane su Albanci koji smatraju da su tim činom zaokružili političku nezavisnost od Srbije, sa druge su Srbi koji tom prostoru daju metafizičku dimenziju koja ne korespondira sa sa trenutnim dešavanjima“, navodi.
Za Srbe i Srbiju Kosovo ne pripada kosovskim Srbima, samim tim rešavanje njihovih živnotnih i sudbonosnih problema ne korespondira direktno sa negativnim percepcijama o nezavisnosti Kosova, ocenjuje Mijačić.
„U svakom slučaju, te dve realnosti će još dugo biti nepomirljive, bez obzira na broj godina od proglašenja nezavisnosti Republike Kosovo“, smatra on.
Upitan koja je najveća greška Srbije, Popov se vraća u vreme Slobodana Miloševića, ističući da je tadašnji predsednik SRJ devedesetih „proterao zapravo Albance iz zvaničnih institucija“ nakon čega su oni, ističe, napravili paralelne institucije – što je, ocenjuje, bio uvod u proglašenje nezavisnosti
„Originalna greška je bila kada je donet novi Ustav Srbije, tada su Kosovo i Vojvodina izgubili atribute autonomnosti koje su do tada imale. To je izazvalo proteste na Kosovu. Ja sam tada bio na dužnosti pomoćnika pokrajinskog sekretara za informacije i biću malo ličan, podneo sam ostavku jer nisam mogao da lažem“, kaža Popov.
Kao grešku ističe i odbijanja dogovora u Rambujeu od strane srpske strane, dok ga je albanska delegacija prihvatila. Popov napominje i vojnopolicijsku akciju u cilju proterivanja Albanaca sa Kosova i Metohije, i druge zločine, koji su, kako kaže, „imale finale bombardovanjem 1999. godine“.
„Ovde je najgore u celoj toj priči što kada se priča o svemu ovome što je dovelo do proglašenja nezavisnosti Kosova, koje je posle prihvatio dobar deo međunarodne zajednice, govori da je bombardovanje bilo ničim izazvano“, smatra on, ističući da NATO bombardovanje nije imalo legitimitet, jer nije imalo odobrenje SB UN.
I za Mijačića najveću grešku je počinio upravo Milošević – jer je ukinio autonomiju Kosova i na nasilan način se obračunao sa albanskim narodom i njihovim političkim zahtevima.
„Nasilje je preraslo u zločine protiv civilnog stanovništva koje je isprovociralo NATO interveciju koja je rezultirala okupaciju Kosova i negativnu sliku Srbije u očima međunarodne zajednice, makar onog zapadnog dela“, navodi on.
Mijačić smatra da tadašnje političko i vojno rukovodstvo Srbije nije ništa naučilo iz ratova u BiH i Hrvatskoj, niti je, kako kaže on, shvatilo „koliko je jako u svetu odjeknuo bol majki iz Srebrenice“.
„Slobodno se može reći da je nezavisnost Kosova direkna posledica onoga što se desilo u Srebrnici, što je nekima u Srbiji teško da razumeju i danas, 30 godina nakon tih tešavanja“, poručuje koordinator Radne grupe za Poglavlje 35 NKEU.
Deo opozicione javnosti u Srbiji kritikuje Aleksandra Vučića zbog potpisivanja Briselskog sporazuma u vreme kada je on bio ključna figura u Vladi Srbije.
Nakon toga je praktično počela integracija institucija. Danas se poslanici i gradonačelnici iz Srpske liste pri preuzimanju mandata zaklinju na Ustav Republike Kosovo u institucijama Republike Kosova. Zvanična politika Beograda je da se o tim institucijama govori kao o „takozvanim“ i „privremenim“. Stoje li onda navodi da je Vučić Kosovo i Metohiju „predao“ Albancima?, piše dalje Insajder.
Popov navodi da je 2010. ili 2011. godine u poseti Srbiji bili tadašnja kancelarka Nemačke Angela Merkel koja je od tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadić tražila da se ukinu paralelne institucije na severu Kosova, što je on odbio.
„Međutim to nije zadovoljilo Angelu Merkel i ona je tražila alternativu. Mislim da se alternativa tad već pripremala, jer se smatralo da lik demokrata nema taj „patriotski kapacitet“ da odradi ono što je Zapad očekivao, a to je da se sever Kosova potpuno uvede u sistem institucija Kosova u Prištini. Videli su SNS kao tu alternativu i to je odrađeno Briselskim i Ohridskim sporazumom“, navodi Popov dodajući da je korak po korak, kroz godine, ostvareno ono što je vlast u Prištini zapravo želela.
Popov ističe i da i dalje nije formirana Zajednica srpskih opština, predviđena Prvim briselskim sporazumom, iako je, napominje taj sporazum ratifikovan u kosovskoj Skupštini. Dodaje da je to veliki minus za međunarodnu zajednicu, pre svega za EU i SAD.
Mijačić ocenjuje da je Vučić, kako kaže, u svojoj aroganciji samostalno krenuo u avanturizam „rešavanja“ kosovskog pitanja na način koji nije imao utemeljenje niti među Srbima sa Kosova niti u političkoj javnosti u Srbiji.
„Uz pomoć ‘mišica’ ljudi sumljivih biografija i državnog novca, uspeo je da „ugura“ Srbe sa severa Kosova u političke procese i institucije Republike Kosovo. Međutim, ništa se na Kosovu ne dešava brzo i jednostavno, samim tim ovaj individualni politički avanturizam je vremenom doživeo potpuni krah, naročito nakon napuštanja rada u kosovskim institucijama od strane istih kosovskih Srba koje je Vučić u njih uterao“, navodi.
Sagovornik Insajdera dodaje da je Vučić – da bi pokazao konstruktivnost prema međunarodnoj zajednici – napravio ogromne ustupke Kosovu.
„Sa druge strane srpska zajednica na Kosovu nije imala nikakve koristi od toga. Ključ uspeha Vučićeve pollitike o Kosovu je trebao biti formiranje ZSO, što se nije desilo već 13 godina“, ukazuje.
Kao rezultat kraha pogrešne politike, napominje Mijačić, svedoci smo povlačenja Vučića iz kosovske politike, njegovog „tihovanja“ nad sudbinom kosovskih Srba i nezainteresovanost za proces dijaloga – „ne shvatajući da će ga Srbija – a naročito Srbi sa Kosova – pamtiti isključivo prema politici koju je sprovodio na Kosovu“.
Vučić, smatra pak Mijačić, svakako ne može biti najodgovorniji za „predaju Kosova“. „Taj epitet jedino može nositi Milošević, ali ostaće upamćeno da je Vučić vodio kosovsku politiku koja je više imala za cilj da ga održi na vlasti u Srbiji dok daje ustupke kosovskim Albancima, nego što je štitila interese srpske zajednice na Kosovu“, poručuje on.
Na dan jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, Kancelarija za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije izjavila je da taj događaj predstavlja veliki poraz međunarodnog prava i svih onih koji su se nadali uspostavljanju uređenog mirnodopskog društva na Kosovu, poručeno je iz vladine Kancelarije za KiM i istaknuto je da Srbija boreći se za svoj suverenitet i teritorijalni integritet, a protiv separatizma, štiti i svoje državne i nacionalne interese, ali i temelje međunarodno-pravnog poretka zasnovanog na vrednostima UN, podseća Insajder.
I to nije prvi put da se od srpskih vlasti čuje da je priznavanjem nezavisnosti Kosova zapravo „otvorena Pandorina kutija“ i pregaženo međunarodno pravo.
Popov kaže da su takve ocene samo delimično tačne.
„To je delimično tačno. Naša vlast kao našeg najvećeg zaštitnika predstavlja Rusiju. Zašto nam je ona najveći prijatelj? Zato što čuva Kosovo u sastavu Srbije, faktički čuva time što blokira neke rezolucije i stavove koji bi se doneli u Savetu bezbednosti stavljanjem veta. Ali je sam Putin iskoristio taj primer za pripajanje Krima Rusiji u ono vreme kad je to urađeno. Tako da to samo delimično drži vodu“, zaključuje Popov.
Punoletstvo jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova Srbi dočekuju u još jednoj, od niza, neizvesnosti – ovog puta možda i poslednjoj na Kosovu, jer je situacija takva da, nakon 15. marta kad kreće primena Zakona o strancima i Zakona o vozilima, mnogi od njih planiraju da se isele, jer će biti proglašeni strancima na teritoriji na kojoj su se, mnogi od njih, rodili. U kakvom su položaju Srbi sa Kosova nakon ovih 18 godina?, piše isti medij.
Mijačić kaže da je položaj Srba na Kosovu težak, te da nije jednostavno doći do jedinstvenog zaključka zašto je to tako.
„Albanci su proglasili nezavisnost Kosova kao jedinstvene teritorije, i one gde većinski oni žive ali i onog dela gde su Srbi većina. Ta nezavisnost je dobijena samo nakon njihovog obećanja velikim silama, pre svega Amerikancima, da će Srbi imati prava na slobodu, jezik, imovinu, veroispovest, kulturu, zdravstvo, školstvo, političku reprezentativnost, pravo na veto i slično, koja su Ustavom garantovana“, napominje on.
Nakon dobijanja nezavisnosti Albanci nisu ispunili većinu svojih obećanja kada je reč o odnosu prema Srbima, podvlači Mijačić, a poslednjih godina svedoci smo sve češćeg kršenja Ustava kada su u pitanju odredbe koje se tiču zaštite prava Srba. Otuda, dodaje sagovornik Insajdera, predstavnici američke diplomatije često podsećaju kosovske zvaničnike da ih još uvek smatraju odgovornim da ispune odredbe zaštite multietničnosti na Kosovu.
„Sa druge strane, Albanci nalaze izgovor jer Srbi nikada nisu aktivno radili na borbi u zaštiti svojih prava – uglavnom su bili indiferentni ili pasivni na sve političke i zakonodavne procese koji se dešavaju u Prištini. Tako da smo došli u situaciju da postavljenjem Nenada Rašića za ministra Kurti svesno krši Ustav, i niko se posebno ne uzbuđuje oko toga“, zaključuje Mijačić.
MSP: Proglašenje nezavisnosti Kosova presedan koji podriva međunarodno pravo
