Srpski i albanski na Kosovu su dva dominantna i zvanična jezika, za Noru Bezeru, lingvistkinju i autorku rečnika „Reči koje nemaju prevod“ i „Baze fraza“, oba su maternji jezici.
“Učenjem jezika ne gubite identitet”
„Ne treba se plašiti novog, ne treba se plašiti da ćete ako učite albanski ili srpski jezik izgubiti vaš identitet. Treba da to posmatrate kao nešto što će vas obogatiti, ne samo u jezičkom smislu, već poznavanjem jezika jedne zajednice upoznajte njenu kulturu, tradiciju i istoriju. Verujem da bi to doprinelo boljem razumevanju i višem stepenu tolerancije među zajednicama”, rekla je Bezera.
Starije generacije albanske nacionalnosti poznaju srpski jezik, dok kod mlađih to danas nije slučaj. Mladi Srbi i Albanci u većini slučajeva žive izolovano jedni od drugih, a kada komuniciraju to najčešće čine na engleskom jeziku.
“Znanjem jezika vi zapravo obogaćujete sebe i na drugim nivoima u kulturološkom, istorijskom smislu, a to doprinosi boljem razumevanju, višoj toleranciji, jer mnogi nesporazumi su nastali zato što se nismo razumeli, nismo znali jezik jedni drugih. Bolje ćemo razumeti sve brige i probleme i na kraju ćemo shvatiti da su zapravo isti”, kazala je Bezera.
Automobil, diskusija, konjak, kultura, panika, provokacija, reči su među 1.200 otkrivenih u tri publikacije “Reči kojima nije potreban prevod”, iako albanski i srpski nisu srodnici i dolaze iz različitih porodica jezika.
“Frazološki rečnik u prvom izdanju broji 400 fraza, od tih fraza nisu sve bukvalno prevedene, ali ima mnogo onih koje se bukvalno prevode, što ukazuje da smo mi dva naroda koja su vekovima bila u kontaktu i da smo preuzimali neke stvari jedni i od drugih”, istakla je Bezera.
“Srpski i albanski u obrazovni sistem”
Međusobno razumevanje ključno je za uspostavljanje poverenja među zajednicama, mišljenja je Sanja Vuković, profesorka razredne nastave i lektorka za srpski jezik.
“Zaista je neophodno da počnemo da učimo jezike jedni drugih, ne da ih učimo kroz neformalne kurseve i različite platforme koje su svakako dobrodošle, ali je potrebno da srpski i albanski jezik uđu u formalno obrazovanje, bilo kao izborni ili fakultativni predmeti i u jednom i drugom obrazovnom sistemu. Potrebno je da političari postanu svesni njihove odgovornosti u svemu ovome, da pozovu i objasne narodu, mladima i starima, da je učenje jezika okruženja, srpskog i albanskog potreba, a ne izdaja bilo kakvih nacionalnih interesa, već način na koji ćemo približiti jedni druge i prevazići sve prepreke koje nase dele”, kazala je ona.
Ukoliko želimo da živimo na Kosovu moramo pronaći način da se razumemo sa kosovskim Albancima, stav je Miodraga Marinkovića izvršnog direktora NVO Centar za afirmativnu društvenu akciju (CASA).
“Najbolji način da se razumemo je ste da mi ili oni, najbolje svi, učimo međusobno jezike. To je preduslov za normali suživot, jezička barijera raste sa svakom novom generacijom koja nema priliku da uči jezik. Održivo rešenje jeste da se albanski i srpski jezik ubace u obrazovni sistem. Problematično je što ta odluka zavisi od naših albanskih političara koji se nisu pokazali kao produktivni za neka rešenja koja odgovaraju zajednici, ostalo je da mi pojačamo napore da se neformalni putem uči jezik”, zaključio je Marinković.
Tribinu na kojoj su predstavljeni ciljevi i značaj rečnika vodila je novinarka i predsednica ogranka Udruženja novinara Srbije na Kosovu Ivana Vanovac.
Publikacije „Baze fraza“ i „Reči kojima nije potreban prevod“ autorke Nore Bezere i Tamare Stanković realizovane su u okviru projekta Barabar centra, uz podršku Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK).
