Na pitanje „Gde najčešće saznajete informacije o kandidatima?“, Maja, meštanka Gračanice kaže –„Na internetu“. „Fejsbuk i druge društvene mreže, portali. Tamo se najbrže pojave informacije, snimci, izjave, mada se ponekad i na televiziji“, rekla je ona za Radio Kim.
Govoreći o proveravanju informacija sa društvenih mreža, Maja kaže da ih proverava ponekad. „Zavisi o čemu se radi i šta je u pitanju. Najviše me ubedi lični razgovor kada pričaš sa nekim, možeš da mu postavljaš razna pitanja i da tu uvidiš da li je nešto isprvno ili nije, da li nešto zvuči stvarno ili ne“.
Miloš iz Gračanice takođe informacije dobija sa društvenih mreža. „Ponekad i na televiziji, ali više se oslanjam na ono što vidim online. Trudim se da proverim, pogotovu ako nešto deluje previše senzacionalno, pogledam da li su to objavili neki drugi mediji. Video mi najviše znači jer mogu da vidim kako kandidat govori, da li deluje iskreno“, kaže Miloš.
Šta je zadatak novinara?
Političke partije tokom izobrne kampanje o svojim programima govore u superlativu. Novinarka Medija centra Katarina Marinković kaže da političari obećavaju razne stvari – od zaposlenja, do sređivanja infrastrukture. Kako to proveriti u datom trenutku?
„Realno to ne možeš proveriti jer su to obećanja, a ne činjenice. Zato se ja više fokusiram na to kako i kada planiraju zapravo da to urade, da li u ranije nešto slično obećavali i da li su to nešto ispunili. Moramo i mi novinari ali i građani da budemo svesni da se tokom kampanje političari najviše sete naroda, njihovih problema i života, ali ljudi treba da pogledaju ko su ti političari. Mnogi su godinama na sceni i već su bili deo vlasti pa da uporede šta su ranije obećavali a šta su stvarno uradili“, kaže Katarina Marinković za Radio Kim.
Filtriranje informacija na društvenim mrežama
Građani najčešće prate kampanju na društvenim mrežama, kroz podeljene objave i komentare. Mnogi kažu da ne stižu da provere izvor, da veruju onome što im pošalje neko poznat ili lično saznaju.
„Nažalost najveći deo birača, građana, nema tu razvijenu kritičku sposobnost i medijsku pismenost, da oni recimo proveravaju sadržaje do kojih dolaze, da upoređuju različite izvore informacija već oni sve to shvataju zdravo za gotovo. Dakle, ono što vide na prvu loptu oni shvate kao neku objektivnu informaciju. Tu je problem što su društvene mreže taj jedan prostor gde svako može da plasira šta želi i to stranke koriste obilato, a veliki broj građana svih doba, to više nije rezervisano samo za mlade, svih životnih doba su na tim društvenih mreža i do njih dolaze različiti sadržaji, različite inforamcije, pa i neprihvatljiv sadržaj i oni to prihvataju zdravo za gotovo, nemaju sposobnost da se prema tome kritički odrede“, kaže za Radio Kim politikolog Ognjen Gogić.
Svako od nas ima svoje filtere. Neko veruje određenom portalu ili političaru, a neko prijatelju. Da li medijska pismenost znači da treba budemo svesni tih filtera i da se zapitamo: ko ovo objavljuje, zašto i s kojim ciljem?
„ Dešava se tokom kampanje da političari ili partije šire dezinforamcije ili propagandu i tu je uloga novinara da provere te navode i ne doprinose širenju laži a publika ne bi trebalo da prihvata svaku informaciju zdravo za gotovo već da pogleda ko je izvor, da li je to medij koji je profesionalan i da li novinar stoji iza teksta imenom i prezimenom, jer je to negde dokaz da neko zaista preuzima odgovornost za ono što je napisano“, ističe novinarka Marinković.
Stručnjaci upozoravaju – najjednostavnije je da pre nego što podelimo vest, proverimo njen izvor.
Ako u tekstu nema imena novinara ili dokaza, možda i nije vest. Kada dođe dan izbora – najviše vredi glas dobro informisanog birača.
